Једног дана, Свети Сава је пошао у шетњу око манастира. Био је то његов уобичајени начин да у тихом разговору са природом, разуме своје мисли и припреми се за молитву. Било је на тој стази дрвећа, цвећа, животиња и над њима сунчевих зрака, облака и непрегледних дугиних галерија. На пола пута до врха пропланка, налазио се један камен који му је био нарочито драг. Леп, црн, масиван и по свом изгледу сличан малој цркви. Обично је на том месту застајао, дубоко дисао, у небо гледа

Једног дана, Свети Сава је путујући у Срем успут гледао и тражио погодна места за нове манастире. Идући тако, пут га је навео и до реке Градац. Освојила га је прелепа и чиста река, обрасла високим дрвећем и густишем, дивљина из које се чуо пев свакојаких птица. Ближио се сумрак а он би још седео и слушао говор природе, колико му се допало окружење. Питао се где ли би могао законачити кад угледа, поред воде, један млин. Крену према њему. Чуо се воденички камен како меље жито.

Једног дана упути се Свети Сава, преко брда и поља, да обиђе народ и чује шта о вјери зборе, како се прима и примјењује његова мисао. Да провјери да ли је његов труд, молитва и жртва схваћена и прихваћена код народа у правој мјери. Прошао је неколико села, али не срете живе душе на путу, тако ријеши да сврати у једно село и потражи од домаћина срк воде да се окријепи. – Добар дан, добри доме! – Добро ти Бог дао, честити човјече! – одговори домаћин. – Хоћеш ли ми дати мало вод

Једнога дана, Свети Сава је пролазио кроз варош у којој су се људи закључавали и ноћу и дању. Нису закључавали само врата, већ и срца, јер се говорило да међу њима живи крадљивац који узима туђе ствари, али никада не оставља траг. Нико га никада није видео, али су сви знали да постоји. У сутону једног предвечерја Свети Сава угледа човека како стоји крај туђе куће, неодлучан, с рукама које су дрхтале више од страха него од хладноће. „Шта тражиш ту?” упита га Свети Сава. Човек

Једнога дана, Свети Сава је угледао једног младог момка који је испред манастира грцао у сузама стојећи на киши. Пришао му је и ставио руку на леђа, затим га благо помиловао. Тихо га је упитао: „Момче, због чега плачеш?” Момак јецајући прошапута: „Оче Саво, нисам достојан твога додира и утехе. Много сам грешан, за мене нема наде. Не могу себи да опростим своју прошлост.” Свети Сава са сузама у очима пуним милости и љубави му прозбори: „Дете, баш зато и јеси достојан благослов

Једнога дана, Свети Сава је пролазио кроз пијацу на којој се нудила и продавала свакаква роба. Посматрао је људе који купују и продају. Посебну пажњу привукао му је нервозан глас једног човека који се расправљао са продавцем: – Наручио сам ти најмање огледало. Преварио си ме! И у овом најмањем види се цело моје лице! Свети Сава приђе погрбљеном човеку, обученом у сјајне одоре, за кога му се чинило да носи терет, велики као планина. – Свети оче, помози, грешник сам! Свако огле

Једнога дана, Свети Сава је ходајући гором срео неког човека како седи на великом камену. Толико је изгледао потиштено и љутито у исто време да је Светом Сави човекова глава изгледала већа од камена на ком је седео. Застао је крај њега упитавши га: – Помаже Бог, добри човече! Да се ниси изгубио па изгледаш тако замишљено? На то му човек одговори: – Нисам се ја изгубио, већ сам нешто изгубио. Можеш ли ми ти помоћи да самог себе не изгубим због тог изгубљеног? У том тренутку по

Једнога дана, Свети Сава је ишао са својим ученицима неким пустим крајем кад угледа ливаду пуну цвета дивизме. Висока стабла жутог цвећа повијала су се под благим ветром. Застадоше да се одморе кад један ученик поче да гази и кида латице. Свети Сава му благим гласом рече: —Буди пажљив према дивизми. Она је Божија биљка. —Како то? —зачуди се ученик. Па то је само обично цвеће. Свети Сава га помилова по глави, па рече: —Све што је добри Бог створио својом промишљу, није обично

Једног дана Свети Сава застаде крај пута којим су пролазили и богати и сироти, и мудри и неуки, јер његово срце није знало за разлику међу људима. Дан је био хладан, ветар оштар, а зима се увлачила под кости. Поред старог каменог моста седео је просјак у поцепаној одећи. Руке су му дрхтале, али не само од хладноће већ чинило се више од стида. Гледао је у земљу, као да се извињава што постоји. Свети Сава му приђе тихо. „Шта ти је, брате?” — упита га благим гласом. Просјак по

Једног дана Свети Сава је ходао улицама Београда... Било је то много векова након његовог земаљског уснућа у бугарском Трнову и каснијег стравичног зулума Синан-паше, када су мошти Светитеља отете из Милешеве и предате халапљивом огњу на Врачарском брду. Но, уместо да уништи светињу и затре клицу наде поробљеног народа, благодарећи снажном олујном ветру који је милошћу и промишљу Господњом почео да дува, пепео је развејан читавом Србијом. Од тада Свети Сава хода својом земљом

Била сам дете од шест година, ђак првог разреда. Школа у Банчићима имала је једну учионицу и једно велико срце — учитеља Јову и нас осамнаесторо ђака различитог узраста. Тога дана моји часови су се завршили, али старија другарица је још имала наставу. Требало је заједно да кренемо кући, у наше удаљено планинско село. Сунце је пекло, мирис врелог каменог крша испуњавао ваздух. Отишла сам до старог храста недалеко од ограде — вечито зеленог тражећи хладовину. Села сам испод њег

Једног дана, свети Сава је кренуо на важан пут. Ништа није понео са собом од топле одеће, нити огртач, а на небу су сиви и тамни облаци најављивали кишу и снег, гавранови су грактали јаче него икада летећи на све стране. Видевши облаке његови сапутници се забринуше па му рекоше у једном гласу: „Као да ће киша и временска непогода, боље да пут одгодимо за сутра.” Свети Сава погледа према небу, није застајао, само рече благим и смиреним тоном: „Неће киша, него је хладније него

Једног дана, Свети Сава је кренуо на пут носећи у торби само једну икону коју је желео да поклони ономе коме је намењена као знамење. На путу је срео старицу која му је целивала руку и позвала у свој скромни дом да га послужи оним што је једино имала — погачом. Свети Сава није одбио старицу, ушао је и видео на зиду икону Богородице са Христом у наручју, поклонио се, узео комадић погаче и наставио пут даље. Док је неуморно ишао, скоро лебдећи путем, почела је киша. Срео га је

Једнога дана, Свети Сава је наишао на човека који је седео поред пута, оборене главе и празних шака. Није просио, нити је пролазнике заустављао. Само је седео, као да чека да пут прође мимо њега. Свети Сава му приђе и упита: „Шта те мучи, пријатељу, да се ниси изгубио?” Човек подиже поглед, загледа се у Светог Саву и тихо одговори: „Грешио сам много. И сада не знам куда да идем.” Свети Сава се осврну око себе. Пут је био широк, прашњав, са много трагова који су се укрштали. „

Једнога дана, Свети Сава се упути да ходи по каменим врлетима планине Чемерно. Сав малаксао од врућине и изгребан од трња, дође до једног извора. Тај извор био је на издисају и само што није пресахнуо. Тек по која кап се пробијала између две стене. На длану Светога Саве се нађоше драгоцене капи. Сава се уми и окрепи. Драгоцена течност му даде нову снагу за поход даље. погледа ка небу, прекрсти се и прозбори: — Много сам пута био жедан, али никад од ниједне воде овакву снагу

Једнога дана Свети Сава је, обилазећи манастире и скитове сакривене стенама и дивљим растињем, наишао на младог искушеника који је седео на каменој клупици надомак зидина манастира. Глава му беше погнута, а рамена дрхтаху од тихог јецаја. Сузе су му клизиле низ образе и натапале земљу неком муком. Свети Сава му приђе и тихо рече: — Зашто плачеш, чедо? Шта те је тако тешко притисло или ти срце клоне у борби? Искушеник подиже поглед и тихо рече: — Завидим. Завидим онима који су

Једног дана шетали Свети Сава и ученик пространом планинском ливадом. Ливада се шаренила од свакојаког цвећа. Сава застаде, удахну дубоко, дивећи се мирису и лепоти и благодарећи Господу. Желећи да обрадује свог учитеља, ученик сутрадан порани и донесе Сави пун нарамак убраног пољског цвећа. „Ево, учитељу, нека ти соба на рај мирише!” - ускликну радосно. Учитељ га благо погледа и рече: „Знам да су твоје намере добре. Али ово цвеће које си убрао, мирисаће и бити лепо само још

Једнога дана Свети Сава се нашао на обронцима једне планине, где ветар носи мирис бора и тамјана. Док се тако дивио лепоти коју је Господ створио и захваљивао за тај поглед, угледа човека како се згрчен, тресе од плача. Приђе му и упита га зашто плаче и кроз јецаје човека, сазнаје да је разочаран у живот: није завршио школу, није радио посао који воли, није имао среће у љубави и...чинило му се ....сви су почели да га избегавају. Сад жели да побегне ос свега, али не зна којим

Једногa дана Свети Сава је ходао кроз густу шуму, задубљен у молитву. Био је толико задубљен да није ни приметио на једном пропланку клупко змија које су се сунчале и увијале. Кад спазише младића, силно се обрадоваше јер помислише како ће га изуједати са задовољством. Зато се примирише да му ничим не ставе до знања да су му на путу. А Светац, који беше још младић, кога је све инспирисало на молитву — и вера и траве и дрвеће и цвеће — и није се плашио никаквих животиња, ходао

Био је предиван дан на царском дрому. Један човек путовао је кочијом пуном злата и сребра — толико богат да није било сељака који за њега није знао. „Богат човек“, говорили су. И заиста, изгледало је као да има све. Али он је знао да му нешто недостаје. И управо то је тражио свуда. Једног дана, док је пролазио царским дрoмoм, приђе му обичан сељак и упита: — Шта тражиш, добри човече? — Тражим Светог Саву — одговори богаташ. — Кажу да он има мудрост и решење за мој проблем. Се