Чедиславка Поповић: Свети Сава и зелени дуб

Била сам дете од шест година, ђак првог разреда. Школа у Банчићима имала је једну учионицу и једно велико срце — учитеља Јову и нас осамнаесторо ђака различитог узраста.

Тога дана моји часови су се завршили, али старија другарица је још имала наставу. Требало је заједно да кренемо кући, у наше удаљено планинско село.

Сунце је пекло, мирис врелог каменог крша испуњавао ваздух. Отишла сам до старог храста недалеко од ограде — вечито зеленог тражећи хладовину. Села сам испод њега, наслонила леђа на снажно стабло и подигла поглед ка небу. Кроз крошњу сам посматрала небеско плаветнило и беле облаке што су пловили као једрилице са белим једрима

Уморне очи саме су се склопиле.

И тада — светлост.

Нежна, топла, благословена, Преда мном је стајао Свети Сава — онакав каквог сам познавала са слике из дедине песмарице: мирног лица, благог осмеха, мудрог погледа.

Сео је поред мене у хладовину нежно ме помиловао по коси и почео тихо говорити.

„Дете,” рекао је, „вера није само реч коју читаш и пишеш Вера је светлост коју носиш у срцу и која те води онда кад путеви постану тешки.”

Говорио ми је о православној вери о православљу као путу љубави, праштања и смирења. Рекао је да је крст знак страдања, али и победе; да је молитва разговор душе са Богом; да се човек не мери снагом руке, већ чистотом срца.

„Православље није сила,” казао је, „већ милосрђе. Није гордост, већ смирење. Ко прашта — тај побеђује. Ко воли — тај већ живи у вечности.”

Свака његова реч падала је тихо као лист са гране и у мом малом срцу пуштала корен.

„Чувај веру,” прошапутао је на крају, „јер она ће чувати тебе.”

Светлост се полако растопила у сунчевим зрацима… и нестала. Отворила сам очи. Испред мене је стајала другарица.

„Па ти си спавала!” насмејала се.

Погледала сам око себе — никога није било. Хтела сам да јој испричам све, али речи су ми застале у грлу. Ни сама нисам знала — да ли је то био сан или јава. Само сам се благо насмешила.

Када сам устала, запела сам за камен и испод њега угледала мали дрвени крстић. Једноставан, скроман, али необично топао у мојој руци.

Већ тада сам знала да ће мој животни пут бити пут Светославља.

Од тог дана, вечито зелени храст за мене није био само дрво. Постао је место благослова и сведок једног сусрета који никада нећу заборавити.

Крстић је остао уз мене цео живот. Данас стоји на улазу у мој дом као највећа светиња.

Када год се вратим у завичај, одем до старог дуба, наслоним се на његово стабло, зажмурим и ослушкујем шапат ветра кроз гране.

Знам — то Свети Сава тихо благосиља.

Моје срце тад шапуће:

„Овде је родни дом моје вере. Овде је мој животни благослов који не бледи.”

Свети Сава је чувар мог детињства, мој тихи духовни отац који ме кроз веру води нежно — никада не намеће, већ учи љубављу и смирењем. Знам да је увек уз мене, као моја унутрашња снага, као светлост која се не гаси. Он је мој духовни корен, везан за моју душу као дуб за херцеговачки крш — тих у снази, постојан у вечности.