Жаклина Манчић: Свети Сава и змије

Једногa дана Свети Сава је ходао кроз густу шуму, задубљен у молитву. Био је толико задубљен да није ни приметио на једном пропланку клупко змија које су се сунчале и увијале. Кад спазише младића, силно се обрадоваше јер помислише како ће га изуједати са задовољством. Зато се примирише да му ничим не ставе до знања да су му на путу.

А Светац, који беше још младић, кога је све инспирисало на молитву — и вера и траве и дрвеће и цвеће — и није се плашио никаквих животиња, ходао је полако и гипко попут срне, у дубоком миру. Ишао је право на змије, и изгледало је да ће нагазити то огромно клупко.

Али одједном, његова молитва постаде много јача, он се одвоји од земље и поче да хода по ваздуху. Змијурине, разочаране, почеше да плаћају језицима, систе и да се бацају увис, али одмах падаше на земљу и не могоше да га дохвате.

Свети Сава примети неко комешање и змије како се бацају и не могу да га дохвате, па им рече:

— Ехеј, злоће, зашто покушавате да ме дохватите кад не можете?

А оне лукаве рекоше:

— Хтеле смо да се помазимо са твојим ногама да ти покажемо како смо постале питоме и више нисмо зле.

— Е, драге моје — рече Свети Сава — није истина то што зборите, јер да јесте, ви не бисте поново падале на земљу, него бисте могле да ми приђете, али вас ваша злоба вуче назад. Да сте престале да будете зле и да уједајте, остале бисте изнад земље, јер у вама не би било зла и не би имало шта да вас поново враћа на земљу, него бисте пловиле по ваздуху и увијале се умилјато око мојих ногу.

Змије се постидише што нису успеле да преваре Свеца и размилеше се по трави у потрази за зечевима. Немогуће је злу победити оно што у себи само божанско носи…