Љутомир Рундић Романијски: Свети Сава и просјак

Једног дана Свети Сава застаде крај пута којим су пролазили и богати и сироти, и мудри и неуки, јер његово срце није знало за разлику међу људима. Дан је био хладан, ветар оштар, а зима се увлачила под кости.

Поред старог каменог моста седео је просјак у поцепаној одећи. Руке су му дрхтале, али не само од хладноће већ чинило се више од стида. Гледао је у земљу, као да се извињава што постоји.

Свети Сава му приђе тихо.

 „Шта ти је, брате?” — упита га благим гласом.

 Просјак подиже очи пуне суза.

„Нисам гладан само хлеба, оче… гладан сам човека. Данима ме нико није погледао као живо биће.”

Сава седе поред њега у снег, не марећи за студен. Из своје торбе извади последњи комад хлеба и пружи му, говорећи:

„Узми. Ово је за тело.”

Затим стави руку на његово раме.

„А ово је за душу. Јер човек пропада тек кад га други престану видети.”

Просјак заплака, али сада од топлине која му се вратила у груди.

„Како да ти вратим, оче?”

Свети Сава се насмеши. 

„Врати тако што ћеш, кад ти буде боље, видети оног кога други заобиђу. Милостиња није у хлебу, већ у срцу које се савије до туђе невоље.”

Кажу да је тог дана ветар утихнуо крај моста. А људи који су пролазили видели су само монаха и просјака како деле кору хлеба али Бог је видео како се дели достојанство.

У мом срцу и мислима Свети Сава не говори гласом, али га чујем јер одувек истину тражим, а доброту учим. И заувек ће моја животна водиља бити: будимо људи пре свега.