Хаџи Марина Милутиновић: Свети Сава и радост Сретења

Једног дана Свети Сава је ходао улицама Београда... Било је то много векова након његовог земаљског уснућа у бугарском Трнову и каснијег стравичног зулума Синан-паше, када су мошти Светитеља отете из Милешеве и предате халапљивом огњу на Врачарском брду. Но, уместо да уништи светињу и затре клицу наде поробљеног народа, благодарећи снажном олујном ветру који је милошћу и промишљу Господњом почео да дува, пепео је развејан читавом Србијом.

Од тада Свети Сава хода својом земљом и обилази сва места на којима чељад његова живи. Ослушкује њихове науме, жеље и молитве, бирајући начине да им помогне, да их од зла заштити, од греха сачува, посаветује и утеши. Те београдске ноћи, уочи Сретења, до срца Светитеља допрле су сузне молитве младе мајке, изговорене пред иконом Пресвете Богородице:

„Пресвета Мајчице, Преблага Богородице, Ти која све моје грехе, све муке и молитве моје знаш, Ти, која си сву дубину мајчинског бола искусила, смилуј се и помози! Учини да мој јединац, радовање једино моје, мој Богдан, оздрави! Гледам га данима како у грозници гори, како му снага копни, како га земља вуче... Немоћне су и слабе моје молитве, Мајко! Сутра, на Сретење, желим у Саборну цркву да одем, да пред икону клекнем и од свештеника благослов измолим. Молићу да он помене моје чедо, јединца мог! Његова молитва чиста је и снажнија од моје! Помози мајчице, да се Господ смилује и исцели мог Богдана!”

Светитељ невидљиво закрсти згурену мајчинску прилику и учини да сан забринуте, уморне и уплакане очи извида...

У само свануће празничног јутра, мати се, ободрена неком чудесном радошћу и новом надом, пробуди. Побрину се да свог Богдана умије и нахрани бар којим гутљајем млека, па дозва суседу да га причува док се она из цркве не врати. Скромно, али уредно одевена, изађе из куће...

Журећи ка Саборној цркви, пред собом спази жену у црнини. Била је сигурна да и она хита на службу. Жена се осмехну, пожеле јој срећан празник и, као да јој чита мисли, започе причу:

„Знаш, кћери, данас је Сретење, али је и први петак у месецу, дан када се освећује извор чудотворне, лековите воде Свете Петке на Калемегдану, чијој се моћи приписује излечење од многих телесних и духовних недуга. Након чина водоосвећења, у цркви Ружици биће служена празнична литургија.”

Две жене, срца испуњених вером, надом и љубављу, наставише свој пут кроз калемегдански парк, док их је издалека, са зидина старог града, пратио добронамерни поглед топлих, плавих очију.

Млада жена је са радошћу и дивљењем посматрала читав простор око капеле Свете Петке и цркве Ружице, испуњен мноштвом верног народа. Са трепетом и дубоком вером примила је свету водицу, отпила гутљај, а остатак наменила свом чеду, свом Богдану.

У предивној цркви Ружици, упијала је сваку реч Свете литургије, молила се као никад до тад, свом снагом рањеног мајчинског срца и знала је, била је сигурна, да она допире до срца Пресвете Богомајке и да ће је сам Господ услишити!

Блиставих очију и срца испуњеног трепетом, млада жена је хитала својој кући. У ходнику је чекала суседа, знацима је позивајући и показујући да ћутке приђе отшкринутим вратима Богданове собе...

На кревету је седео њен Богдан у рукама држећи малени крстић и поверљиво објашњавао свом меди:

„Знаш, добри мој друже, изгледа да сам неко време био болестан! Па, ни са тобом нисам могао да се играм, зар не? Данас сам заспао и сањао чудесан сан и у сну једног дивног деку, плавих очију и дуге седе браде. Носио ме је у наручју. Летели смо прво изнад наше куће, па онда све даље, изнад града. Видео сам и две велике реке и утврђени град изнад њих. Лагано ме је спустио крај неког извора. Дуго се молио и умивиао ме том свежом, изворском водом. Осетио сам да ме напушта она врелина од које ме је болела глава и због које сам стално био уморан и поспан... Био је то баш леп сан! И ево ме сада, добри мој медо, желим да се играм са тобом, али бих прво да нешто поједем! Гладан сам као вук, мада искрено ни једног, осим оног из бајке о Црвенкапи, не познајем! И медо, пре него отрчим до кухиње, морам нешто да те питам: Откуда мени у руци овај лепи малени крстић?”

Не сачекавши одговор, дечак потрча према кухињи и паде право у загрљај своје лепе, насмејане мајке!

Свети Сава је наставио да хода својом земљом, са бројаницом у руци и ослоњен о своју патерицу. Над Београдом је полако замирао још један фебруарски дан, поручујући безазленом срцу: „Чедо моје, вера твоја спасла те је!”

За мене је Свети Сава прво слово светле и свете Србије!