Марија Шкорнички: Свети Сава и видре

Једног дана, Свети Сава је путујући у Срем успут гледао и тражио погодна места за нове манастире. Идући тако, пут га је навео и до реке Градац. Освојила га је прелепа и чиста река, обрасла високим дрвећем и густишем, дивљина из које се чуо пев свакојаких птица. Ближио се сумрак а он би још седео и слушао говор природе, колико му се допало окружење. Питао се где ли би могао законачити кад угледа, поред воде, један млин. Крену према њему. Чуо се воденички камен како меље жито. Врата млина су била притворена. Он покуца а млинар се тргну кад угледа непознатог путника намерника и то у монашкој одори.

-„Које добро, путниче?“- рече брашном умазани млинар.

-„Па, ето, путујем према Срему и дивим се овој нетакнутој природи. Вода је баш чиста и мами да се пије. Ледена је и крепи уморну душу!“

-„Јесте, јесте, пуна је ракова, рибе, видри и свакојаке дивљачи у околним шумама.“

„Него, може ли се овде у млину коначити да не лутам а већ сам уморан од далеког пута?“- упита Свети Сава.

„Ја завршавам мељаву, па не знам дал' те није стра' остати самом? А треба да одвезем ове вреће, обећао сам, немају деца што јести. Могу ти ујутру донети вруће проје кад се испече.“

То рече и напрти џакове равномерно на самар коњу и нестаде у сумраку који се убрзо претвори у таму. Птице су већ заћутале. Чуо се само понеки хук сове и ретко завијање предатора.

Свети Сава распири ватру у каменом огњишту, дода сувих грана, отвори пртљаг, седе и узе мало да презалогаји. Потом виде да му је тестија празна и изађе да наточи свеже воде. Напи се и напуни је да му буде пуна.

У том тренутку зачу из жбуња у води, где је стајао, неко цичање. Он се саже, гурну руке у воду и извади две мале видре. Чу још једну цику и извади још једну видрицу. Мајка им је сигурно у ноћном лову, чим су остали сами, а ових је дана био већи ниво воде. Река је надошла и нанос је био јак, па су се једва држале у леглу да их вода не однесе.

Свети Сава их узе у наручје и унесе у млин. Видрице су се ухватиле за ручице и тако заспале у његовом наручју. Он им је потепао, помазио их и сви су заједно утонули у сан.

У цик зоре, зашкрипала су врата млина и појавио се млинар са два завежљаја вруће проје и неколико јабука. Уђе унутра, застаде и укопа се изненађено кад виде уснуле госте у свом млину.

„Путниче, намерниче, ко си ти, када су те видрице, мале лутре тако прихватиле? Мора да си неки свети човек када су код тебе нашле уточиште? Не рече ти мени своје име?“

„Ја сам ти Сава, од рода Немањина... Него, да видимо да ли им је мајка ту негде, да ли се вратила из лова?“

Изађоше и упутише се на место где је Сава нашао мале видре. Угледаше мајку видру како негује своје крзно, окреће се и погледа око себе, па кад угледа своје мале она цикну од радости. Одмах поскочи и одведе их до њиховог легла где им је ноћас донела велики улов. Око легла је довукла и још грања да га осигура од брзог тока реке.

Млинар се почеша по бради, није могао веровати својим очима. Какав је ово лучоноша заноћио у његовом млину. Мораће му запамтити име и причати свима о њему.

На растанку, Сава захвали млинару на доручку и другом завежљају за далеки пут, окрену се и рече:

„Било би добро дубље уз ток реке направити један манастир, не би ли видре имале склониште и биле сигурне у свом току реке Градац.“

Поздравише се и разиђоше. Свако оде својим путем.

Много година касније, краљ Драгутин Немањић је управљао овим крајем као Сремски краљ па је основао манастир Ћелије уз реку Градац. Као да му је унутрашњи глас свог претка рекао где је најбоље место за то.

Глас Светог Саве увек се јави у чистом срцу и увек га поведе тамо где је право место за њега! А поука би била – права лепота душе лежи у малим, несебичним гестовима. Тако љубав осветли и срце и душу.