Разуменка Марковић: Свети Сава и искушеник

Једнога дана Свети Сава је, обилазећи манастире и скитове сакривене стенама и дивљим растињем, наишао на младог искушеника који је седео на каменој клупици надомак зидина манастира. Глава му беше погнута, а рамена дрхтаху од тихог јецаја. Сузе су му клизиле низ образе и натапале земљу неком муком.

Свети Сава му приђе и тихо рече:

— Зашто плачеш, чедо? Шта те је тако тешко притисло или ти срце клоне у борби?

Искушеник подиже поглед и тихо рече:

— Завидим. Завидим онима који су се замонашили, а дошли су исто када и ја, неки чак и после мене.

Свети Сава мало оћута, па замоли искушеника да га проведе кроз манастирско имање, да види како братија ради и чиме се храни.

Застадоше у воћњаку. Јабуке беху разних врста: једне зелене, ситне и тврде, друге румене, мирисне и спремне за брање. Свети Сава се сагну, узе једну опалу јабуку и рече:

— Нити свака јабука сазрева истога дана, нити свако дрво има исти час. Оно воће које се силом бере пре времена горко је и за онога који га једе и за онога који га нуди.

Тако је и са монаштвом. Једни рано обуку ризу, други дуго стоје на прагу. Али Бог не гледа ко је први стигао, него ко је сазрео. Ко завиди туђем плоду, тај не да зрења свом воћу. Нико тркача не окити маслиновим венцем на почетку, већ на крају трке.

Од ових речи Светог Саве нестадоше сузе са лица искушеника, а у грудима, попут дима развејаног ветром, пресуши и завист. Од тада се искушеник није поредио са другима, већ са јучерашњим собом, уз спознају да риза није награда за брзину, већ сведочанство стрпљивог чекања.

Мој доживљај Сава Немањић јесте да је то, пре свега, био човек слободног и радозналог духа, који му није дозвољавао уподобљавање очекивањима родитеља, породице и друштва. То је дух борбе и непристајања. Данас нам је потребнији више него икад.