Александра Мишић: Свети Сава и цвет дивизме

Једнога дана, Свети Сава је ишао са својим ученицима неким пустим крајем кад угледа ливаду пуну цвета дивизме. Висока стабла жутог цвећа повијала су се под благим ветром. Застадоше да се одморе кад један ученик поче да гази и кида латице. Свети Сава му благим гласом рече:

—Буди пажљив према дивизми. Она је Божија биљка.

—Како то? —зачуди се ученик. Па то је само обично цвеће.

Свети Сава га помилова по глави, па рече:

—Све што је добри Бог створио својом промишљу, није обично и има неку сврху.

Ученици се онда окупише око свога учитеља, а он поче:

—Мила децо моја, на овом земаљском шару ниједан Божији створ није узалуд. Чак и змије и пауци имају своју сврху. Тако и сваки човек има разлог зашто је овде. Ми треба да својим примером светлимо другима.

—А дивизма, учитељу, зашто је њу Бог створио?

Свети Сава упути им свој топли, плави поглед, па полако рече:

—Ова нежна биљка у коју се само сунце слило, много је корисна, децо моја. Кад је уберете, сушите њене латице на ветру.

—И онда? —упиташе радознали ученици.

—Онда... правите од тих латица мелем за болна плућа. Привије се на груди, па грудобоља пролази очас.

—Па она је заиста корисна, узвикнуше ученици.

Свети Сава се насмеши.

—То није све. Када наберете стабљике дивизме и науљите их, оне буду бакље у ноћи. Осветлиће вам и најдубљу тмину.

Чули су се узвици искреног одушевљења.

—Дивно! Можемо ли да пробамо да направимо светиљке вечерас у манастиру, учитељу?

—Наравно, децо. Само, има ту још нешто много важно.

Они се ућуташе и послушаше шта учитељ има да им каже.

—Будите обазриви са том биљком и не бацајте је у манастирско језеро.

—Зашто? —зачудише се.

—Зато, децо, што је дивизма отровна за рибе. Могу да угину.

Ученици се ускомешаше.

—Значи ли то, учитељу —упита један—да иста ствар може и лечити и убити?

—Тако је, пријатељи моји, једна иста ствар на свету некоме је отров, а некоме лек. Упамтите то добро. Ничега превише, будите умерени у свему.

Док се спуштао сумрак, Свети Сава је са осмехом на лицу посматрао како његови ученици беру витке стабљике дивизме и разговарају међу собом о лекцији коју им је њихов учитељ дао.

Свети Сава је наш “најдоњи” камен, основа, пут, правац, зора наше културе, путоказ одакле смо и куда даље. Најчистије дете и најмудрији духовник кога смо икад имали.