Ивана Митић: Свети Сава и цвеће

Једног дана шетали Свети Сава и ученик пространом планинском ливадом. Ливада се шаренила од свакојаког цвећа. Сава застаде, удахну дубоко, дивећи се мирису и лепоти и благодарећи Господу.

Желећи да обрадује свог учитеља, ученик сутрадан порани и донесе Сави пун нарамак убраног пољског цвећа.

„Ево, учитељу, нека ти соба на рај мирише!” - ускликну радосно.

Учитељ га благо погледа и рече:

„Знам да су твоје намере добре. Али ово цвеће које си убрао, мирисаће и бити лепо само још неко време, јер је отргнуто од извора живота. У његовом бледом сјају моћи ћу само ја да уживам, а остали ће бити ускраћени. Помисли на пчеле, птице и васцело створење. Тако је и са људима. Да бисмо били срећни и мирисни добрима, морамо сваког дана да се хранимо Хлебом Живота. Наша храна је Христос, а Свето писмо жива вода. Ко се сваког дана не напаја Речју Божјом, губи везу са Извором, те постаје попут убраног цвећа, те вене. Без благодатне кише Духа Светога душа губи свој небески мирис и снагу да буди живот у другима. Само душа дубоко срасла у Христа остаје зелена и мирисна. Не будите украс који вене, већ душа која дише и мирише.”

„Ја сам чокот, а ви гране; који пребива у мени и ја у њему, он доноси многи плод, јер без мене, не можете чинити ништа.” Јеванђеље по Јовану 15:5

Светог Саву највише ценим јер је показао да су образовање и писменост лековити. Оставио је дворе и личну славу и богатство да би стекао и поделио са својим народом вечно и непролазно богатство: знање и пут ка светлости.