Весна Пругић Милеуснић: Свети Сава и Божија палата

Једнога дана Свети Сава се нашао на обронцима једне планине, где ветар носи мирис бора и тамјана. Док се тако дивио лепоти коју је Господ створио и захваљивао за тај поглед, угледа човека како се згрчен, тресе од плача. Приђе му и упита га зашто плаче и кроз јецаје човека, сазнаје да је разочаран у живот: није завршио школу, није радио посао који воли, није имао среће у љубави и...чинило му се ....сви су почели да га избегавају. Сад жели да побегне ос свега, али не зна којим путем да крене. Уместо осуде, Сава му даје један камен и каже: Пођи за мном. Човек , не препознавши Светог Саву, послушно крене, не знајући да управо креће светосавским путем. Свети Сава поче да га саветује да скупља камен по камен, сагради себи кућу у којој ће бити све како он хоће, без школе, без другова. Обрадован, дечак поче зидати себи дом. Зидајући, мислио је како ће му сви завидети, како ће се сви дивити његовом успеху...

Из дана у дан, упорно је гурао камен по камен, слагао један на други и кад год би дошао до одређене висине, све би се срушило, а он већ уморан од напорног рада, седао би поново на исто место, гладан и жедан, усамљен и немоћан.

Људи су пролазили и смејали му се:

—Шта то радиш? — питали су.

— Зидам — одговарао је.

Људи би му се ругали, говорећи да се тако не зида, да је незналица, да никада неће успети, да не може сам... И човек је све више увиђао да су људи у праву, и бивао све љући на Светог Саву који му је указао да је градња куће за себе, прави пут. Без знања, без помоћи другова...требало је наћи решење. Сваки камен му је постајао све већи терет.

Једног дана, док је сунце већ клизило низ брег, приђе му старац у мантији, са штапом у руци и благим осмехом на лицу рече.

— Видим, зидаш нешто, сине — рече старац. — Али, свака грађевина мора имати темељ. Где је твој темељ?

Човек се замисли.

— Немам га, оче. Никад га у животу нисам имао.

Старац се насмеши.

— Сви морамо имати темељ. Ниједан човек није исти, ниједан камен није исти. Сваки има своју лепоту,вредност и своје и место. А темељ — то је први камен, онај који мора бити најчистији и најтврђи. Без њега, све што сазидаш — расуће се. Тако је и са људима, сине.

— А шта је темељ човека? — упита дечак.

— Вера и Знање — рече старац — вера коју сам бираш и знање које учиш не само из књига него и из живота са ближњима. Знање које се живи: када знаш да је љубав вреднија од злата, да је вера чвршћа од камена и да се човек мери по ономе што подигне у другима.

Човеку се учини да овог старца однекуд зна.

— Ко сте ви, оче? — упита га, гледајући у лице старца које је светлело под заласком сунца.

— Ја сам Саво, зидар људских душа — рече он тихо. — Помажем да се у срцима људи зидају палате љубави, искрености, покајања, праштања.

Свети Сава узе један камен, положи га пред човека и рече: Камен није терет, већ темељ — ако га поставиш на право место са правим разлогом. И пружи му један камен.

— Ово је први камен твог зидања. Назови га истином. Без ње нема ни знања, ни љубави, ни вере, ни човека. Буди искрен према себи. Размисли шта ће други људи добити од твоје грађевине.

Када је човек подигао поглед, старца више није било. Само је светлост утихнула на прагу вечери.

Од тога дана, човек је сваки камен који би ставио у свој зид називао једном врлином: истина, стрпљење, вера, рад, љубав, нада... И сваком камену би дао име једног од својих пријатеља, једног од својих учитеља, једног ближњег. Тако је имао осећај да чини добро дело за све њих и осећао је неизмерну радост у души.

Прошле су године, људи су видели да око њега стоји највећа палата — али не од камена, него од љубави, труда, мирног лица, чистих речи и срца.

А на капији те предивне палате писало је:

На темељу вере и љубави – ниче човек – Божија палата.

Свети Сава је путоказ ка унутрашњем миру и смислу, човек који је показао да се највећа сила крије у смирености, љубави према човеку, раду и знању. Његов лик ме подсећа на то да духовност није бекство од света, већ начин да га обликујемо љубављу и мудрошћу.