Na dan 27. januara kada se praznuje Sveti Sava, u duhu tradicije, stvaralaštva i duhovnog nasleđa, Udruženje Alia Mundi i književni časopis Enheduana (na čelu sa dr Anom Stjeljom, urednicom i idejnim tvorcem ovog književnog projekta) raspisali su konkurs za poučne priče o Svetom Savi. Ovaj konkurs privukao je izuzetnu pažnju – prijavilo se više od stotinu autora iz Srbije i regiona, potvrđujući da inspiracija Savinim nasleđem i dalje snažno živi među savremenim stvaraocima.

У сну се јави болесним људима да млади монах Раско пронашао лековити извор. Много је људи извор посетило: умивали се пили и доносили својим кућама. Једног тмурног дана јави му се Господ и му рече ти синко пастир бичеш. Служичеш напаченом народу,имаш вољу и снагу. Клекну рањени млади Раско пред Богом да се захвали за пророчанство. Са вољом и књигама обилазио сиромасе да им покаже прави пут. Свети Сава је био добротвор, просветитељ и узор за живот за наше потомке.

Једнога дана, Свети Сава је идући путем кроз једно село пролазио крај куће гдје су се домаћини спремали за славу. Бјеше четвртак, дан пред славу, а домаћин пред кућом пече јагње и прасе. — Помаже Бог, домаћине. Зар за крсну славу, петком да мрсите? Тиме очекујете Божју милост и благослов? – упита Свети Сава. — Такав је код нас обичај, светитељу, а и сутра није никакав пост. – одговори домаћин. — Какав обичај? – тужно упита Свети Сава. — Тако су наши очеви и дједови радили, и

Једног дана, Свети Сава обилазећи насеља у којима су осиони ветрови разрушили куће, уништили усеве на њивама и свакојако дрвеће у воћњацима и шумама, при том саветујући људе како да у овој невољи помажући се међусобно, поправе куће и сачувају колико -толико усеве. Забринут што није зауставио ветрове, као што је то учинио на мору, зауставивши буру, рече ветровима : Не трошите своју снагу за уништавање људског труда, будите им помагачи! Будите сејачи, развејавајте семенке тра

Сиђе, наших дана, Свети Сава међу свој род. Дође да обиђе највеће Светиње и децу своју духовну у њима, где Богослуже у слози и љубави... Авај, затече Богомоље у рушевинама и оскрнављена гробља Православна! И виде неки други народ где господари српском земљом... изненади се веома, али одлучи да крене на север, надајући се да ће тамо наћи своје и да ће од њих добити логично објашњење за ово што је затекао... Како иђаше даље, наиђе на људе чији говор препознаде као свој и обрадо

Једнога дана Свети Сава ишао је кршевитим пределима Херцеговине и наишао на сељака који је бесно замахивао штапом, покушавајући да истера комшијску стоку из своје њиве. Човек је клео и небо и земљу, а када угледа Саву, не препознавши га, повика: „Ево још једног беспосличара! Шта ме гледаш? Зар не видиш да ми је неправда појела и последње зрно мира?” Сава му приђе полако, ослонивши се на свој пастирски штап, и загледа се у очи сељака. Сељак се тада лагано умири, схватајући да

„Једног дана Свети Сава је… једног дана када је и ваздух био омамљен оловносивом маглом, искре његове огромне и благодетне љубави према свом народу винуше се у једном, једином даху високо до Сунца и неба, па још и даље од тога, до самог Божијег ока. И ту у том једном и једином трену, све намах стаде. Расу се и разби тако тишина у безброј нити које премрежише небески свод више и јаче него читава војска паукова.” И тада у том небеском и људском вакууму залеђене вечности један

Једног дана је Свети Сава шетајући гледао лепоту око себе и природу која га окружује. Дивио се и мислио како је дародавна, шума опасана лепотом, ливаде пуне мириса и опоја. Поред камените шумске стазе жубор потока. Огледао се, као на длану, у сени свеобухватног пространства, мислећи на спокојство, мир и срећу. Дариваће свима по педаљ ове лепоте са свога длана. Угледао је дечака на брду са својим стадом, махнуо му. Дечак га упита: „Куда се запутио, јел гладан или жедан?“ „Ниса

Једнога дана, Свети Сава је пред манастиром, носећи на леђима нарамак дрва, наишао на неког човека у дотрајалој одећи, исцрпљеног и уморног. Дан беше на измаку, а сиво небо почетка зиме је обећавало падавине, а у то доба године се ретко сретаху путници намерници, па ни просјаци се нису дали видети, јер се нису удаљавали од већих насеобина. Зато се Свети Сава зачуди и упита човека којим добром је дошао до манастира. Човек одговори да је залутао на путу којим се упутио родбини.

Једног дана, Свети Сава прерушен у сиромашног сељака, дође у једно планинско село са намером да саветима, олакша људима рад на имњима. Угледа ораче у пољу како, примитивним запрежним плуговима, ору њиве пуштајући бразде само у једном смеру, док би се у супротном враћли на почетак са раоником ван земље. Тако су; губили време, мучили себе и слабау запрежну стоку. Свети Сава их поздрави, пожеле им срећан рад и родну годину. Посаветова ораче како брже и лакше могу да поору

„Пресече ме ко мачем, да племенити муж што ме заче, ког мали навикох са земље да гледам у величанству, сад пред ме' клечи, нудећи ћелаво теме, на благослов, од дерана својег? Јер, осетих се ко дете, те и ја клекох, главу погнух, не бих ли му био мањи. Ал' он ме подиже и рече — не, него ћемо овако, како Бог заповеда... Ја тебе заче по земном закону, ал то је прах — праху... ако ли није Духа. А сад ти мени отац постајеш, јер ме Постригом и Бож'јом поуком Духом облагорођујеш. Не

Једног дана Свети Сава, пролазећи поред реке, угледа жену. Стајала је загледана у даљину, док су јој низ лице текле сузе, тихе и упорне попут саме реке. — Зашто си тужна, женo? Која је бол вредна толиких суза? — упита је. Погледала га је, али није одговорила. — Само у мајци куцају два срца — рече Свети Сава. — То је твоје дете. Твој син вратиће ти се. Жена га погледа са неверицом. Како је овај човек знао њену патњу? — Знам да ниси сигурна у моје речи, али остани верна истини,

Једнога дана, Свети Сава је ходио рубом шуме у сутон, ондје гдје се дан ломи о вечер као крух о гладне руке. Зрак је мирисао на смолу и влажну земљу, а небо је горјело тихим пламеном који не сагоријева, него опомиње. На пању је сједио младић, погледа распршена као да је у свакој сјени тражио лице које је изгубио. „Зашто не говориш?” упита га Свети Сава. Младић подиже очи пуне немира. „Говорио сам”, рече. „И превише. Ријечи су ми постале попут птица које се сударају у кавезу.

Једног дана Свети Сава је одлучио да се одмори — да нигде не иде, да не беседи и да не поучава. Размишљаше где би му било најугодније да се смести. У близини беше воћњак, те оде под једну јабуку и леже. Дан беше благ и светао, какав уме да буде у младо лето. Гледао је у крошњу дрвета, у комаде неба разломљеног гранама. Чуло се тихо, равномерно зујање инсеката, а мирна тишина обавијала је све. И Свети Сава заспа. Усни Свети Сава што бити не може. Долете крилати змај и ничице

Једнога дана Свети Сава је на свом путовању наишао на девојче које је поред старог плота плакало. Сузе су јој немилице квасиле лице, а јецаји су се болно отимали из груди. Није ни приметила када је Свети Сава застао поред ње и проницљиво је погледао. — Зашто плачеш, дете? Шта те је то могло толико растужити и расплакати те лепе очи? Девојче је рукавом хаљине стидљиво обрисало влажне образе и пажљиво погледало човека у скромној одећи. — Не желим више да живим… Нико не цени мој

У дубини мрачне собе, где влада тишина, Светом Сави некаква тмина реч зароби. Оста Сава у чуду силном и дуго покушаваше до правих речи да дође. У тмини и осами само некакви шумови и знаци, привиди и илузије самоспознаје. Дуго је он самовао и од злих духова био прогањан. На своме крсту страдао, добру се поклањао. Богу се заветовао да ће бити српских речи просветитељ и сваку реч поштовати, ценити и озарити. Поука овог тихог сусрета са собом јесте да и у најдубљој тами човек мож

Заноћи Свети Сава у дому једног горштака, као од храста одваљеног, дрвосече. Био је одевен у одору мирјанина, те је брђанин помислио да је ноћни посетилац дошљак из села надомак планине на којој је живео. Овај, будућ искрено побожан, угости незваног госта посном храном, пошто је било време Великогоспојинског поста. Свети Сава се прихвати понуђене зобене каше без поговора. Утом се зачу гласан кашаљ из суседне просторије. „Мој син има тешку упалу плућа” – рече човек безнадежним

Свети Сава је, говорило се, у зимским ноћима пролазио кроз народ као тихи путник. Није га свако могао видјети, али су многи осјећали његов корак: у топлини огњишта, у ријечи која помири, у руци која подигне човјека. У љетописима се не биљежи сваки догађај, али народ памти оно што има смисла. Причало се да је једне зиме, на Савин дан, у каменој херцеговачкој кући рођено женско дијете. Док су звона звонила за светитеља који је народу дао слово и пут, у истом часу једна мајка је

Једног дана, Свети Сава је са својим штитоношом застао поред оронуле крчме на обали Охридског језера. Кренули су на дуги пут према грчкој земљи још пре десетак дана, напуштајући Захумље и лагодност владарског живота које му је додељено по природи властелинског порекла. Штитоноша који је Растка на том путу пратио, пошао је са њим да пази на њега као верна сенка. Господар се пратњи противио, али упорни паж није одустајао, правдајући се да, докле год његов витез носи часну титул

Једнога дана, Свети Сава је као архиепископ српски служио Литургију манастиру Светог Николе, задужбине његовог оца Светог Симеона Мироточивог, самим тим, познавао је свеукупно монаштво, које није било велико. Док је проповедао на празник Преображења Господњег, Свети Сава је видео да један монах недостаје. Након Литургије, Свети Сава је питао братију манастира где је тај монах, а они су сви одговорили да не знају. Затим је Свети Сава кренуо у потрагу за њим по манастирском кон