Летица Миловановић: Свети Сава и грешник

Једнога дана, Свети Сава је наишао на човека који је седео поред пута, оборене главе и празних шака. Није просио, нити је пролазнике заустављао. Само је седео, као да чека да пут прође мимо њега.

Свети Сава му приђе и упита:

„Шта те мучи, пријатељу, да се ниси изгубио?”

Човек подиже поглед, загледа се у Светог Саву и тихо одговори:

„Грешио сам много. И сада не знам куда да идем.”

Свети Сава се осврну око себе. Пут је био широк, прашњав, са много трагова који су се укрштали.

„Куда си ишао пре него што си стао?“ упита.

„Куда сам хтео”, одговори човек. „А не куда је требало.”

Свети Сава узе штап и повуче једну линију по прашини, право напред, затим другу која се одвајала у страну.

„Обе су путеви”, рече. „Али само један има повратак.”

Човек погледа у земљу.

„Ако кренем назад”, рече, „мораћу да се суочим са свим својим грешкама.”

Свети Сава климну главом.

„Ко не жели да прихвати своју прошлост”, рече, „не може да има будућност.“

Човек устаде полако. Није знао колико ће ходати, али више није седео. Кренуо је путем који је водио назад, и први пут му се учинило да иде напред. Грех не затвара пут, већ замагљује поглед; покајање није бег, него повратак себи.