Ивана Кнежевић: Свети Сава и камен на путу до Господа

Једног дана, Свети Сава је пошао у шетњу око манастира. Био је то његов уобичајени начин да у тихом разговору са природом, разуме своје мисли и припреми се за молитву. Било је на тој стази дрвећа, цвећа, животиња и над њима сунчевих зрака, облака и непрегледних дугиних галерија.

На пола пута до врха пропланка, налазио се један камен који му је био нарочито драг. Леп, црн, масиван и по свом изгледу сличан малој цркви. Обично је на том месту застајао, дубоко дисао, у небо гледао и покушавао да разуме тај знак поред пута. Био је то део дубоко мисаоне композиције природе са којом је разговарао. Стао би ту да захвали Господу за све што је створио. Умео је да седне поред камена, извади иконице Исуса Христа и Пресвете Богородице и заплови у молитве на благој узбрдици. Ту је налазио мир, тишину, мрава, птицу, травку и камен за исповест и молитву. Чинило му се да је тај камен најопипљивија пупчана врпца постанка света. Мислио је да је ту рука Божија једном била пружена и осећао је благодат Господа на том месту. На том камену је сретао и свете оце и у разговору са њима налазио мудре мисли за наставак дана и за решавање најсложенијих тешкоћа са којима се суочавао. Кадкад би и сузу пустио на свом камену исповеднику, душу смирио па тако растерећен кренуо даље.

По повратку у манастир, калуђери су га гледали са поштовањем и поздрављали наклоном. Озарје у његовим очима јасно је указивало на узвишени доживљај који је донео из природе. Упитали су:

„Где се то крије таква лепота која нашем брату Сави кроји ореол светлости на глави?”

А Сава је одговорио:

„У камену на којем сам пронашао цркву, Свету Тројицу, Богомајку, исповедаоницу, родитеље и браћу.”

Калуђери су га зачуђено гледали. Један од њих рече:

„А како си, брате Саво, препознао све те светиње у обичном камену?”

Сава се благо насмешио и одговорио:

„Камен, биста у славу Бога, постоји и стоји на путу сваког живог бића. И цврчак свој камен има и човек који размишља, моли се Богу, творцу свега што постоји, исповеда се, прашта, каје се, воли и живи у сагласју са свима око себе. Мудрост у тишини дрема, а сваки камен о суштини живота пева. Само треба слушати и разумети свој камен, светионик на путу до Господа.”

Свети Сава је најсветлија српска глава, оличење љубави, смирења, стрпљења, мудрости и спасења, вечни плам вере, знања и посвећености свом народу. Светосавље је за мене неисцрпни извор надахнућа неопходног за стваралаштво у славу Бога а на ползу српском народу.