Сандра Јеж: Свети Сава и крадљивац

Једнога дана, Свети Сава је пролазио кроз варош у којој су се људи закључавали и ноћу и дању. Нису закључавали само врата, већ и срца, јер се говорило да међу њима живи крадљивац који узима туђе ствари, али никада не оставља траг. Нико га никада није видео, али су сви знали да постоји.

У сутону једног предвечерја Свети Сава угледа човека како стоји крај туђе куће, неодлучан, с рукама које су дрхтале више од страха него од хладноће.

„Шта тражиш ту?” упита га Свети Сава.

Човек се тргну.

„Ништа”, рече брзо. „Само пролазим.”

Свети Сава га погледа мирно.

„Човек који ништа не тражи, не стоји пред туђим прагом.”

Човек спусти главу. Срце које је почело јако да лупа разоткри га више него било која реч.

„Узимам”, призна напокон. „Јер немам. А и кад имам, опет узимам.”

„Шта тачно узимаш?” упита Свети Сава.

„Ствари”, рече човек. „Али и нешто више. Узимам мир. Узимам туђи сан.”

Свети Сава се сагне и узе мали камен са земље.

„Видиш ли овај камен?” рече. „Он је ничији док га неко не присвоји. А кад га узмеш, мораш и да га носиш.”

„Тежак је”, рече човек кад му Свети Сава стави камен у руку.

„Није”, одговори Свети Сава. „Тек ће бити. Јер оно што узмеш без благослова, носиш и кад га испустиш.”

„Могу ли да престанем?” упита човек тихо. „И шта ће онда бити са мном?”

„Остајеш ти”, рече Свети Сава. „Без терета који те је хранио, али и ломио.”

Човек спусти камен на праг куће пред којом је стајао. Први пут је отишао празних руку, а са срцем пуним немира који је тражио пут ка покајању.

Свети Сава је наставио даље. У вароши се те ноћи ништа није украло, али је неко први пут лоше спавао, јер је савест почела да га мучи.

Крадљивац не узима само туђе ствари, већ и сопствени мир. А оно што се врати на праг лакше је од онога што се годинама носи у себи.

За мене је Свети Сава пример личности која говори тихо, никада не подиже тон, али чија реч мења правац догађаја. У његовом лику видим спој истине и милости, путоказ како се грех не оправдава, али се човек никада не одбацује. Његово присуство у књижевности доживљавам као позив на одговорност, али и на наду.