Свети Сава казује шта ваља, а шта не ваља радити у петак. Једнога дана, Свети Сава кренуо је на дуго путовање у жељи да упозна села, људе, и живот у њима. Путовао је дуго, пешке, ослањајући се на стари штап. Био је петак, кад је дошао до малог села с неколико кућа. Уморан, гладан и жедан, покукао је на прва врата, једне малене трошне кућице са нахереним кровом и старим дрвеним вратима. Након што је покукао, на вратима му се указала млада насмејана жена, која је имала брашњаве

Једног дана је Свети Сава стигао у село у ком је живела предобра жена. Свима је увек била на услузи, а себе је сасвим запустила. Светом Сави је било жао жене. „Како си?” упитао је. „Идем да помогнем комшиници” „Је ли теже теби или њој?” „Не знам, сваком је његова мука најтежа!” „Послушај ме, брини о свом здрављу да би и другима била од помоћи. Овако нећеш дуго потрајати. А једина особа која ће целог твог века бити с тобом - си управо ти!” Свети Сава је један од симбола српско

Свети Сава је кренуо ка једном манастиру. У путу га сретне један грешник и упита: — Како се, оче Саво, праштају гријехови? Свети Сава му рече да пође са њим до манастира. Грешник крене, а кад су стигли он упита: — Зашто смо дошли до манастира? Могао си ми одговорити одмах када сам те питао, на путу до овамо. Свети Сава га упита: — Да ли би могао стадо оваца водити на испашу на путу до пашњака? Овај му рече да то не би могао, те му Свети Сава даде одговор на његово питање:

Чудан сан усни млади Растко. Видљиво тело његово беше, младог момка од седамнаест лета, обученог у чоју и свилу. Отац га посла у Хум да се забавља са младим велможама. Окружени беху са девојкама вилинске лепоте, које рујно вино служе и кикотом се увијају и играју косама дугих до паса, све драгуљима украшене. Одједном се замрачи све и нестаде он. Лебди, а у рукавима му нема шака. Расуђиваше он да су царство, богатство, многа јела и весеље и све што је људско на земљи, сујетно

Једнога дана, Свети Сава је пролазио кроз село. На тргу је угледао брата и сестру како разговарају са старим родитељима; гласови су им били пуни туге и несигурности. Породица је разматрала да прода породичну кућу и подели новац деци, а родитељи би становали наизменично код сина и ћерке. Међутим, зет и снаха су били незадовољни том одлуком, и у селу се већ шапутало о могућем раскиду договора. Или да сваки од родитеља станује код једног детета. Свети Сава је пришао тихо и упит

Једнога дана Свети Сава наиђе на снужденог и нерасположеног човека који је седео на узвишењу поред пута и празно гледао преда се. Свети Сава се смести поред њега уз „Помаже Бог”, па га упита: „Зашто си, човече, тако нерасположан и мргодан? Шта те мучи и тишти, те си тако усамљен?” Снебивајући се, човек тихо и невољно проговори: „Крив је томе мој рођени брат. Много ме је увредио. Чувам и пазим болесне родитеље, старе и изнемогле. Довијам се како знам и умем, а он, ем што неће

Једнога дана, ходећи градским улицама, Свети Сава пред вратима болнице срете једну жену. Стајала је замишљена. У њеним очима видео је несигурност и недоумицу. Пришао јој је и узео је за руку. Осетио је борбу у њеном телу и души. Не говорећи ништа, јаче јој је притиснуо длан. Немим погледом упутио јој је речи. Мир је обузео жену. Осетила је сигурност. Знала је шта, како и куда треба да крене. У његовим очима прочитала је: „Крени, крени.“ Наклоном јој је показао пут којим и сад

Једнога дана Свети Сава, који се још оглашавао као Растко, слушао је свађу своје браће Вукана и Стефана. Речи пуне јада и горчине заривале су се у срце најмлађег Немањића. Претња смрћу своме политичком противнику, па макар то био и рођени брат, била је довољан разлог за одлазак. Постоје људи који не беже од одговорности већ од неистине. Растко је био један од њих. Рођен у средишту моћи, окружен ауторитетом који се не стиче већ наслеђује, од почетка се суочавао са парадоксом:

Једнога дана Свети Сава је оживио на милионима екрана телефона и таблета у цијелом свијету. Жива икона се осмјехивала. Сви су били изненађени. Нису означили да нешто желе гледати, а појавило се! Није реклама? Иако непозвана, жива икона им је задржала пажњу, измамила узвратни осмјех и улијевала осјећај мира. Није имао свој профил, ништа што би био траг ка оживјелој икони... Зато је већина оних који не знају помислила да је наука опет напредовала и оживјела давног човјека прија

Једног дана Свети Сава је застао поред једне девојчице која је била одевена у народној ношњи Шумадије, и рече јој: „Знам те ко си, дете драго! Благосиљам одсјај Христа у лепоти младости, благосиљам младост и будућност Србије!” „Јесам, јесам, Србијанка сам! Христољубива, у миру са свима. Јесам, Србијанка сам, Српкиња, православна, христоносна, поносна…” — рече девојчица, поправи ружу у својој коси и настави: „Али се одричем Србије без љубави у себи, Србије братоубица и братом

Једног дана, Свети Сава је кренуо уским планинским путем ка једном селу у којем су се људи посвађали око међа и земље. Свако је тврдио да је баш он у праву, а речи су постајале све теже и од камена. Када је стигао, није их прекоравао, већ је тихо сео међу њих и саслушао свакога. Рекао је да земља остаје, а човек пролази, и да ништа није вредно изгубљеног мира у срцу. Подсетио их је да је поштовање највећа победа — победа над сопственом гордошћу. Постидео се најпре онај који ј

Једнога дана Свети Сава је шетао долином реке Дежеве. У долини бистре и студене реке која протиче српском државом Расцијом, Свети Сава је често обитавао у том раскошном природном окружењу. Волео је да умије своје блажено и племенито лице. Дежева је жуборила тако лепо и благородно, да је братије из околне цркве уживала и благодарила реци, а такође и поклоници. Свети Сава је редовно на својим путовањима носио помало Дежевске водице са собом и поклањао у знак пријатељства. Тако

Једнога дана Свети Сава је кренуо да се прошета. Док се, удубљен у своје мисли, полако кретао угледао је малог дечака како стоји сам крај пута и узнемирено гледа око себе. Кад се Свети Сава приближио дечаку видео је да из његових крупних очију избија нека туга. Помиловавши дечака по глави Свети Сава га упита: „Зашто тако мали стојиш сам и уплакан?” Осетивши неку благодарну снагу, па иако није познавао тога човека, дечак подиже главу и тихо рече: „Хтео бих када одрастем да

Једнога дана Свети Сава хођаше густом шумом у зимско јутро. Ваздух бејаше оштар и мразан. Одједном испред њега искочи Коб. Висока, танка жена дуге тамне косе, сивог уског лица и црног оштрог ока. Имађаше тек једно око, али такво да је видело све у околокругу. Свети Сава се заустави с миром и назва јој помозибог, уз осмех. Она рече: — Ја не признајем бога, те ми он не може помоћи. Ја сам Бог. Ја одређујем судбину свих, управљам догађајима, руководим људима, предметима и појава

Једнога дана Свети Сава је стајао на обали шумског језера. Вода је била мирна, а у њеном одразу огледала су се висока стабла и небо. Изненада, риба је искочила из сребрнасте површине језера. И као да плеше између ваздуха и воде, па је поново заронила. Свети Сава ју је радознало посматрао. Риба је прихватала неукротиве дубине са предивном лакоћом. У тренуцима када није имала ваздуха, никада се није предавала. Тада је Свети Сава схватио: То је вера, то је ихтис. Права вера није

Једнога дана Свети Сава, пролазећи поред реке угледа једног младића како слика на платну. Учини му се да је невесео, па му приђе и поздрави га. „Срећан рад ти желим младићу!” Сликар само што не заплака, одговори му: „Ех, ваша светости, да ми је бар срећан!” Свети Сава увиди да га нешто мучи, па хтеде да му помогне. „Шта те то толико мучи?” „Данима седим, на овом месту и покушавам да насликам баш ово место. Али ми не успева, слика треба да има душу.” – рече млади сликар. Свети

Једнога дана Свети Сава је решио да прошета морском обалом. Враћао се ка Хиландару, јер је обавио посао за који га је задужио старешина манастира, и угледао је нестварну слику која му је привукла поглед. Сунце је било при заласку и његови зраци су се купали на површини мора, преламајући најлепше боје као у каквом калеидоскопу. Босим ногама згазио је на топао песак и полако је корачао, дубоко удишући мирисе које је море слало. Хвала ти Боже на овој лепоти, помислио је у себи,

Једнога дана Свети Сава је у празној цркви угледао жену која је стајала у ћошку, скупљена као покисли врабац и разговарала са Мајком Божјом, иако никада није много марила за Богом. Како крене да се моли, било јој је увек тешко и досадно, а недељом се ватала неког посла само да у цркву не иде. Мука ју је натерала да ипак посети цркву. Године пролазе, а празан стомак, празне руке. Празна кућа. Кажу жени без детета, место је иза врата. Тако је било. Свима се склањала, али ипак н

Крај манастира у густој шуми монаси се спремају за литургију. Јутро је првим звоном означило литургију и молитву пред краљем Стефаном Дечанским. Бели бор мирише на смолу и ветар разапет као златан крст. Пролећно је време, све живи од радости. Буди се сваки лептир на цвету. Чује се тиха музика птица, акордом праве љубави. То мале зебе и ласте бојажљиво певају на сав глас. Зар оне знају да певају тако лепо? запита се један дечко у колони са мајком. Због великог празника Светог

Једнога дана, Свети Сава је пролазио поред зида који су људи данима зидали. Камен на камену стајао је правилно, везан чврстом руком и добрим малтером. У самој средини зида зјапила је танка пукотина, готово неприметна. Зидари су је прелазили погледом као преко нечега што се не исплати поправљати. Један од њих рече: — Ситница је. Зид стоји, неће се срушити. Свети Сава се зауставио. Није одмах погледао зид. Гледао је људе. Њихова лица била су уморна и задовољна учињеним. Тек та