Милица Стевић: Свети Сава и безбожница

Једнога дана Свети Сава је у празној цркви угледао жену која је стајала у ћошку, скуpljena као покисли врабац и разговарала са Мајком Божјом, иако никада није много марила за Богом. Како крене да се моли, било јој је увек тешко и досадно, а недељом се ватао неког посла само да у цркву не иде. Мука ју је натерала да ипак посети цркву. Године пролазе, а празан стомак, празне руке. Празна кућа. Кажу жени без детета, место је иза врата. Тако је било. Свима се скланјала, али ипак није ваљала.

Дошла је у цркву, јер без невоље нема богомоље. Сава ју је угледао и стао је испред ње. Гледао је у очи, благ и озбиљан као неки светац, а она је осећала да јој види душу. Остао је да се моли заједно са њом. Знао је Сава да је милост Мајке Божје велика, јер је велика њена љубав. Када је завршио молитву, спустио је дрвени крстић у њену шаку и научио је како да га положи на длан и да се помоли пред њим као у цркви. А када се све срећно оконча, да га окачи на плави конц и стави сину око врата. Све је било како је Сава рекао.

Несрећа те научи да постанеш бољи и да верујеш, а када ти Бог и вера помогну да постанеш бољи, то је онда велики дар и благослов.

Свети Сава је био анђео на земљи. Људима сваке вере, мерио је само чистоту срца и искреност покајника. Помагао је и храбрио надом, а за све оне који су се молили, Сава је био чудотворац, заштитник и утешитељ. Дотакле су ме и његове сузе. Дар плача. Сава је имао тај неупоредиви дар. Дар суза које доносе радост. По томе је знао да је молитва коју узноси Господу примљена.