Срећко Стојић: Свети Сава и смирна

Једнога дана Свети Сава је шетао долином реке Дежеве. У долини бистре и студене реке која протиче српском државом Расцијом, Свети Сава је често обитавао у том раскошном природном окружењу. Волео је да умије своје блажено и племенито лице. Дежева је жуборила тако лепо и благородно, да је братије из околне цркве уживала и благодарила реци, а такође и поклоници. Свети Сава је редовно на својим путовањима носио помало Дежевске водице са собом и поклањао у знак пријатељства. Тако једнога дана Свети Сава се спремао на путовање у манастир Свете Катарине на Синају у Египту, у још једном православном путешествију, а такође, и по смирну, коју је редовно доносио и донирао српским манастирима и народу.

Упутивши се прво у велелепну краљевску Жичу, где је благодарио Господу на новим мисијама и радовању смирне која ће мирисати његовим часним и светим траговима и путевима. У седишту Српске Архиепископије, у црвеној радости, окупило се свештенство, а и народ, жељни лика и дела Светога Саве и његовим новим путешествијима. Донесе Дежевску водицу и смирне из Раса, па упути поруку присутнима да иде на пут блаженом манастиру Свете Катарине на Синају, да посети и дарује православну браћу, и мирисе смирне благодатне донесе у српску земљу.

Свети Сава је на свим својим путешествијама био награђен, а поготово смирном, која је мирисала као његова добра дела. Стигавши у манастир Свете Катарине, дочекало га је свештенство и многобројног праволсавног света, од чељади, стараца, жена, других мисионара, у песку и пустињи. У манастиру Свете Катарине, све мирише од смирне. Од куполе, дворишта, конака. Овако ће мирисати манастири, уз молитве и причест. Својем народу само ћу најбоље од Господа донети. Прекрсти се, и узе у своје часне руке смирну. Дежевску воду, у којој се огледа његов лик. Остави је на месту смирне, да подсети све поклонике који долазе на далеку земљу Србију, а духовно тако близу.

Стигавши у Србију, посетио је Жичу. Прекрсти се, окупи свештенство и народ, па свима поче делити смирну, која мирише све до херувима и серафима. Полако се попео у своју келију, која се налази узнад улазних врата манастира Жиче. Кроз прозор погледа у небо, бљесак сунчевих зракова осветлише му лице и келију На сточићу, запалио је кадионицу. Мирис смирне, ширио се целом Жичом. Није осетио умор, глад, жеђ, осетио је духовно испуњење и чистоћу душе, коју смирна ствара у служби Господа. Отворио је Номоканон и Студенички типик, у тренутку листови се испунише смирном, белином, свежином и смирном се оцрта монограм Христов.

Свети Сава је стожер српске просвете, културе, духовности, државотворне политике, идентитета и морала. Својим ликом и делом научио је и очувао српски народ, створио духовност и спојио Господа са српским родом. Материјално претворио у духовно, градећи мир, јединство, братољубље, у име Христа и православне вере, која основни постулат Светосавља и кодекса српског биствовања на овоземаљском и Христовом царству. Свети Сава је српско благородије и искра која ће у најсветлијим и најмрачнијим тренуцима водити српски народ.