Вера Цветановић: Свети Сава и опроштај

Једнога дана Свети Сава наиђе на снужденог и нерасположеног човека који је седео на узвишењу поред пута и празно гледао преда се. Свети Сава се смести поред њега уз „Помаже Бог”, па га упита:

„Зашто си, човече, тако нерасположан и мргодан? Шта те мучи и тишти, те си тако усамљен?”

Снебивајући се, човек тихо и невољно проговори:

„Крив је томе мој рођени брат. Много ме је увредио. Чувам и пазим болесне родитеље, старе и изнемогле. Довијам се како знам и умем, а он, ем што неће да помогне, ем пред комшијама каже да то не радим како треба.”

Сава га мирно саслуша па рече:

„Опрости му. Он робује мржњи и тами у себи, лажи и неистини. А ти растерај таму и засветли мраком његових заблуда. Отвори своје срце нека га светлост опроштаја окупа и лепо му укажи на велике грешке које чини. Смекшаће сигурно јер срце је као башта. Ако јој поклањаш пажњу, окопаваш је, плевиш и заливаш, донеће плодове; у супротном биће пуна трња, корова и таме. Победи га вером, врлином и љубављу!”

Човек послуша Светога Саву, прекрсти се уз „Исусе Христе, Боже наш, смилуј се и опрости нам грехе наше...”

У истом тренутку душом му заискри светлост и радост. Каза то Светоме Сави, а овај му рече:

„Ето, видиш да је срце као башта. Кад га залијеш опроштајем, одмах живне. Пусти гнев из себе и у теби ће никнути мир!”

Захвали се човек Светоме Сави, обећа му да ће разговарати са братом и видно орасположен и ободрен благим и поучним речима, устаде и полако пође пут своје куће.