Зорица Бамбергер: Свети Сава и Шумадинка

Једног дана Свети Сава је застао поред једне девојчице која је била одевена у народној ношњи Шумадије, и рече јој:

„Знам те ко си, дете драго! Благосиљам одсјај Христа у лепоти младости, благосиљам младост и будућност Србије!”

„Јесам, јесам, Србијанка сам! Христољубива, у миру са свима. Јесам, Србијанка сам, Српкиња, православна, христоносна, поносна…” — рече девојчица, поправи ружу у својој коси и настави:

„Али се одричем Србије без љубави у себи, Србије братоубица и братомрзаца, земље која убија своје најбоље, која убија и своје кумове и своје краљеве протерује и понижава. Шта ће онда радити са мном, овако малом и обичном?”

Мало застаде, па спуштеног погледа настави:

„Јесам, Србијанка сам и волим брата свога, и поштујем туђина, и носим Христа у себи, и поштујем и волим своје кумове, и волим и поштујем краљеве наше, све волим… и знам да ме моја Србија, овакву каква сам, не воли.”

„Али, воли те Бог, драго дете! Ја те волим и молим: остани на путу Христовом! Остани таква каква јеси! Ја те благосиљам!”

За мене је Свети Сава симбол да смо заборавили ко смо, да смо лутали по беспућу и пустињи тражећи пут и начин како да све иде по нашој вољи, а он, знајући да лутамо и да смо већ одавно залутали, сачекао нас је и показао пут.