Радмила Стојадиновић: Свети Сава и зид који памти

Једнога дана, Свети Сава је пролазио поред зида који су људи данима зидали. Камен на камену стајао је правилно, везан чврстом руком и добрим малтером. У самој средини зида зјапила је танка пукотина, готово неприметна. Зидари су је прелазили погледом као преко нечега што се не исплати поправљати.

Један од њих рече:

— Ситница је. Зид стоји, неће се срушити.

Свети Сава се зауставио. Није одмах погледао зид. Гледао је људе. Њихова лица била су уморна и задовољна учињеним. Тек тада прислони длан на сопствене груди, па на хладан камен.

— Зид не пуца одмах — рече мирно. — Најпре се у њему појави празнина.

Један од зидара се осмехну, готово нелагодно.

— Ако се бавимо сваком пукотином, никада нећемо завршити.

Свети Сава се сагне и подиже мали, неправилни камен, одбачен у страну. Положи га у пукотину. Камен није савршено налегао одмах. Морао је бити стрпљиво обликован. Руке раде полако. Нико не говори. Зидари ћуте док гледају како се празнина затвара.

— Оно што прескочимо — каже Свети Сава — остаје да нас чека. Зид не пуца од тежине, већ од онога што у њему остане недоречено.

Кад је посао настављен, зид је изгледао исто као и раније. Само је поглед, који се враћао преко сваког камена, био другачији. Руке које су зидале више нису прескакале ситнице. Ништа више није смело да остане неизговорено.

Оно што занемаримо као безначајно, често је место кроз које се руши целина. Не руши нас оно што је тешко. Руши нас оно што оставимо празно.

Свети Сава је за мене градитељ смисла — онај који учи да се највећа дела довршавају пажњом. Ту снага није неопходна. Он нас учи како се човек зида изнутра. Његова тишина није празнина. То је простор у коме реч добија тежину и смисао.