Љиљана Фијат: Свети Сава и огњиште

Једнога дана, Свети Сава је пролазио кроз село. На тргу је угледао брата и сестру како разговарају са старим родитељима; гласови су им били пуни туге и несигурности. Породица је разматрала да прода породићну кућу и подели новац деци, а родитељи би становали наизменично код сина и ћерке.

Међутим, зет и снаха били су незадовољни том одлуком, и у селу се већ шапутало о могућем раскиду договора. Или да сваки од родитеља стanuје код једног детета. Свети Сава је пришао тихо и упитао:

„Шта се то дешава, браћо?“

Отац је рекао:

„Морамо да одлучимо где ћемо живети. Син и ћерка хоће новац од продаје куће. Ми смо вољни, али око свега осталог сви смо незадовољни и нисмо у миру.“

Свети Сава је погледао родитеље и дубоко удахнуо. Рекао је:

„Кућа се може продати, али огњиште не. Новац се дели, али родитељи не деле. Ко раздваја оца од мајке, раздваја и себе од благослова.“

Затим је предложио:

„Вратите се заједно, под неки скроман кров, макар мањи од куће коју продасте. Загрљај родитеља је љубав, а само у љубави може бити срећан крај.“

Родитељи су се загрлили, очи су им се напуниле сузама. Чак су и прве комшије које су чуле разговор осетиле мир који је завладао. Свети Сава је отишао путем ка манастиру, а отац и мајка остали су заједно, с огњиштем које никада није било толико топло и живо.

Тако је Свети Сава као прави мудрац видео оно што судови и земаљске пресуде нису могли: љубав родитеља је вредност јача од сваког закона, а стрпљење и заједништво граде истинску снагу.

Све што носи име Светог Саве код мене изазива посебну емоцију, пре свега, од смрти моје мајке Савке, чију успомену носим над земљом, над дрвећем, па сам је тако имала и на висоравни Савин кук на Дурмитору. Мада нисам видела Светог Саву како духом и православљем дише у средњовековној Србији, свугде је био појас добра, без којег је човек угашен и мртав, а који је носила и моја мајка. У таквом сећању ми је остао тај плато и име Светог Саве.