Јагода Саблић: Свети Сава и зла жена

Свети Сава казује шта ваља, а шта не ваља радити у петак.

Једнога дана, Свети Сава кренуо је на дуго путовање у жељи да упозна села, људе, и живот у њима. Путовао је дуго, пешке, ослањајући се на стари штап. Био је петак, кад је дошао до малог села с неколико кућа. Уморан, гладан и жедан, покукао је на прва врата, једне малене трошне кућице са нахереним кровом и старим дрвеним вратима.

Након што је покукао, на вратима му се указала млада насмејана жена, која је имала брашњаве руке, јер је управо месила хлеб и стављала га пећи. Смејући се, поздрави непознатог човека и позове га да уђе у њен дом, док је троје малене дечице знатижљиво вирило, држећи се њених скута.

„Уђи, драги човече. Видим да ти је хладно. Угреј се поред пећи. Ево, управо сам испекла први хлеб… узми, видим да си занемео од хладноће. Сигурно си уморан. Доле је ћебе. Можеш да се испружиш и одмориш. Мој муж је отишао у шуму сечи дрва да имамо за огрев. Чули смо да ће ова зима бити дуга и хладна, а деца мала. Треба их угрејати поред ватре. Ништа не говориш. Сигурно си преуморан. Хајде, поједи хлеб, имам мало и сира”.

Свети Сава погледа сиротињску кућу, децу која су вирила иза мајчиног крилa, узме хлеб и рече:

„Добра си ти душа, жено. Имаш топле очи и топло срце. Тако ти Бог помогао, теби и твојој породици”.

Деца су се опустила и трчкарале око старца, хватајући га за дугу седу браду.

Време је пролазило. Свети Сава се прекрстио, погледао у небо и гласно рекао:

„Боже! - помози овој породици, да им огањ вечно гори, да их топлина штити, и да имају јести хлеба целу годину. А деци подари здравља и вечне љубави”.

Захвали се љубазној жени, која му даде још један хлебац, поглади децу по лицу, и упути се даље. Целим путем је размишљао о доброти и несебичности непознате жене, која му је пружилаг остопримство и поделила и оно мало хране коју је имала за своју породицу.

Упутио се даље према долини. Дуго је ходао. Ожеднео је и пожелео да се напије.

Угледао је једну малу кућу, испред које је непозната жена прала рубље. Свети Сава је очекивао љубазан сусрет, као у претходном селу. Придружио се и поздравио:

„Помоз’ Бог, добра жено!”

Жена се није обазирала на његов поздрав. Шутке је прала рубље и крајичком ока одмерила путника намерника.

Видела је старца у похабаној одећи, и одмах закључила да га мора што пре отерати.

И пре него што ће то прозборити, старца упита:

„Можеш ли ми дати мало воде да се напијем? Дуго сам ходао. Уморан сам и жедан. Видим да имаш бунар и воду у лавору”.

Жена подигне главу. Дуги нос и црне очи с дебелим обрвама, подсетиле су га на вештицу.

Грoхотом се насмеје, па му рече:

„Аааа, воде би ти, јели смрдљиви старче… и то ону из бунара.. хааа. Ево ти, на!“

Зграби старом сушеном тиквом прљаву воду са сапуницом, и пружи старцу да се напије.

Није ни слутила да је то Свети Сава.

Он узме тикву и напије се прљаве воде са сапуницом, без речи.

Одмери жену, па јој на крају рече:

„Ех, жено, жено! Види Бог да си без душе.”

Погледа у небо ширећи руке, и на одласку проклету злу жену.

Три пута се прекрсти и завапи Бога да проклету све жене које перу рубље петком, а благослови све сиромахе, који деле своје последње залогаје.

Ова прича, која је постала легендом, шири се столећима и шаље поруку: „Не цени човека по одећи. Сваки је човек једнако вредан. Одело не чини човека, него његова дела. Чини добро, па ће ти се вратити истом мером. Напоји и нахрани гладне и жедне душе, јер ће Бог и теби помоћи.”

Светог Саву као свеца поштујем, јер је био не само син Стефана Немање, оснивача династије Немањића, већ и први српски архиепископ и организатор Народне православне цркве, и први представник књижевности у Србији, мудрац и учитељ који је своја знања пренео на наредна поколења. Оснивач је неколико манастира: Хиландар, Жича, Студеница и Милешева, који су били расадници српске културе кроз столећа.