Нела Стојановић: Свети Сава и природа

Једнога дана Свети Сава је стајао на обали шумског језера. Вода је била мирна, а у њеном одразу огледала су се висока стабла и небо. Изненада, риба је искочила из сребрнасте површине језера. И као да плеше између ваздуха и воде, па је поново заронила.

Свети Сава ју је радознало посматрао. Риба је прихватала неукротиве дубине са предивном лакоћом. У тренуцима када није имала ваздуха, никада се није предавала.

Тада је Свети Сава схватио: То је вера, то је ихтис. Права вера није само у цркви, већ и у природи. Она се открива када светлосно прихватимо све што долази и одлази,

без одустајања.

Тако је почео да примећује природу више — као да се сва пробудила: печурке су ницале на земљи, зечеви су поскакивали кроз Божију зелен, медведи су меко ходали шумом, а кошуте су ослушкивале ветар међ’ дрворедом.

Живот је дисао заједно са њим.

Свети Сава је наставио даље, носећи у души поуку од рибе, учитељице природе.

Свети Сава у овој причи показује да је вера жива. Она траје док долазе и одлазе прилике и појаве, док се смењују ноћ и дан — као у природи, тако и у уму људи. Права вера је саздана од стрпљења, храбрости и љубави.