Александра Љубисављевић: Свети Сава и Коб

Једнога дана Свети Сава хођаше густом шумом у зимско јутро. Ваздух бејаше оштар и мразан. Одједном испред њега искочи Коб. Висока, танка жена дуге тамне косе, сивог уског лица и црног оштрог ока. Имађаше тек једно око, али такво да је видело све у околокругу.

Свети Сава се заустави с миром и назва јој помозибог, уз осмех.

Она рече:

— Ја не признајем бога, те ми он не може помоћи. Ја сам Бог. Ја одређујем судбину свих, управљам догађајима, руководим људима, предметима и појавама.

— Јеси ли и моју судбину одредила? Ти си учинила да напустим двор? — упита је светац.

— Нисам. Ја сам хтела да останеш и владаш земљом.

— Ти си учинила да ми се отворе манастирске двери? — опет је упита Сава.

— Не. То није била моја жеља и воља.

— Ти си учинила да оцрквим своју земљу и кренем светачким стазама? — настави Он.

— Не… — одговори Коб с муком.

— Онда ниси толико свемоћна. Не управљаш свиме. Одлучно и чисто срце не можеш да скренеш с пута. Ипак ниси Бог. Ти си само жена коју нејаки примају у своје мисли. Ко ходи Божјим путем, на небо се успиње. Ти ниси подобна да људима дарујеш крила.

Свети Сава прође поред ње и настави својим путем.

Коб се, уз болни урлик, претвори у гаврана и одлете пут облака. Отада влада веровање да гавран доноси несрећу и слути зло. Онима који не верују. Верујућим бићима — Коб је тек само обична птица.

Мисао о вредностима светосавља водећа је мисао српског народа. Она окрепљује посрнуле и враћа их на прави пут, пут Светог Саве. Сава нам је оставио знакове поред пута да би нас усмерио ако некада залутамо. Његова рука нас води из лавиринта личних недоумица, сумњи и заблуда, и изводи на светлост вере.