Слађана Белко: Свети Сава и спознаја

Једнога дана Свети Сава, који се још оглашавао као Растко, слушао је свађу своје браће Вукана и Стефана. Речи пуне јада и горчине заривале су се у срце најмлађег Немањића. Претња смрћу своме политичком противнику, па макар то био и рођени брат, била је довољан разлог за одлазак.

Постоје људи који не беже од одговорности већ од неистине. Растко је био један од њих. Рођен у средишту моћи, окружен ауторитетом који се не стиче већ наслеђује, од почетка се суочавао са парадоксом: имао је све што многи људи у свету сматрају циљем, а ипак ништа није имао што би могло да се назове смислом. И изабрао је свој пут против датости.

Растко је веома рано схватио оно што многи људи не схвате никада – власт не одговара на питање „зашто” већ „како”. Како владати, како одржати поредак и власт у сопственим рукама, како продужити утицај. А не даје одговор на питање „зашто живети”. То питање је далеко ван домета политике. И Растко ју је рано напустио. Тражећи одговоре на другој страни. Политичко жезло заменио је монашком ризом. Изабрао је замонашење као чин непослушности.

Одбија идентитет који му је додељен самим чином рођења, не да би изабрао лакши већ тежи пут. Монаштво није бекство од одговорности већ њена радикална концентрација. Уместо владања другима он бира владање собом. Уместо историјског тренутка млади Растко бира вечност као хоризонт. Као Сава.

Свети Сава. Постаје отац, духовни, своме оцу. Над његовим моштима ми́ри завађену браћу, пише прве Законе, учи нас љубави и лепоти речи. Његов Студенички типик је први Устав наше цркве, основ за Жички и потом остале манастирске типике. Ту је и организација рада прве српске болнице и забрана надрилекарства. Писана реч се усавршава и многа важна дела усмене књижевности чувају од заборава. Својим удаљавањем од кнежевског положаја он не беже из историје. Напротив, он ју је надживео. И остао заувек у српском роду.

Његова порука и поука дата чином замонашења је следећа: Ако сам већ рођен као Неко, хоћу да изаберем ко ћу бити.

За мене лично тај чин истинске слободе је најважније наслеђе које нам је оставио Свети Сава. Растко је имао моћ али није имао смисао. Савремени човек има могућности али нема целовитост. Зато његова порука није у монаштву већ ставу: Човек није слободан зато што може све да бира, већ зато што одбија оно што га рашчовечује.