Једнога дана, Свети Сава је путовао са групом деце, обилазећи света места, да би им показао лепоту вере и важност доброте. Деца су била радосна и знатижељна, смех им је одзвањао кроз манастирске ходнике и сунчана дворишта. Међутим, током дугог пута, нека од деце су попила сву воду коју су понела са собом. Свети Сава је приметио њихову жеђ и озбиљно им рекао: „Док будете имали другове поред себе који пате, не можете уживати у правој радости коју нам је Бог подарио.“ Затим је у

Једнога дана, Свети Сава је изабрао тишину. Рођен у врло богатој породици, од оца Симеона и мајке Ане, имао је богато и безбрижно детињство испуњено богатим благодатима које су само ретки могли да приуште себи и својој деци. Принчевском животу била је доступна и приуштена свака замишљена жеља. Његови родитељи су се утркивали да је остваре и пруже му још више. Правили су низове замишљених планова и могућности о животу свога мезимца, тадашњег принца, Растка. „Свет ће му пасти

Једнога дана, Свети Сава је на прашњавом путу срео уплаканог дјечака, који је пред собом тјерао мало стадо оваца. Када га је упитао зашто плаче, дјечак је одговорио да га отац из неког разлога приморава да стадо напаса на врху оближње планине, а пут је изузетно стрм и напоран. Свети Сава је наговорио дјечака да бар покушају заједно да се успну. Пут је био изазован, али су ипак некако успјели стићи до самог врха. Стадо је задовољно пасло најсочнију траву, а поглед са врха био

Једног дана Свети Сава, једном, једном кад није било ништа, сем тишине, посматрао је како Земља заједно с њим молитвује Небо у Хиландару. Његов достојанствени поглед пратио је њемо мицање њених биљних жила и бешумних усана, док је море плавило хриди. Заронио је главу у своје избраздане дланове. Прекрстио је кошчате прсте док је смерно, немим појањем, призивао добробит Србије. Његова часна душа дрхтала је у нади да ће православна вера пламсати Србијом и да ће Хиландар бити веч

Једног дана, Свети Сава је прелазећи пољану на путу до села видео човека како везује болесног пса за дрво. Упита га згранут тада: Човече, шта радиш то, зашто везујеш то невино и исцрпљено биће? Изнервиран човек одговори: „Гледај своја посла!” На то му мудра глава узврати: „Одреши тог пса, да те Рука Правде не би везала и прикoвала за кревет.” Избезумљен и већ поприлично бесан, човек одбруси: „Брадати, пас је болестан, немам новац да га лечим.” Човек молитве га смирено, али ст

Једног дана, Свети Сава је шетао око манастирских зидина и размишљао о својој браћи и сестрама у Христу, јер су често несложни и у свађама, не помажу довољно једни другима, а њега је то забрињавало. Желео је да им укаже на то. Замиљен, кретао се лагано, док су се мисли ројиле. Одједном му пред ноге паде рањена птица. Изненађен, нежно је подиже, помилова и понесе у манастирске одаје. Зачуђише се свештеници кад видеше уплашену птицу у Савиним рукама, али познајући његову добру

Једног дана Свети Сава је пошао да обиђе болесног дјечака у селу. Пролазећи кроз шуму зачу на грму необичну птичију пјесму. Застаде. Одавно није чуо оваку тужну пјесму. Пружи руку и птица му слетје на длан. „За ким тугујеш птичице?” „За другом, болестан је.”  „Хајдемо заједно да га обиђемо”. „Не могу, отјерао ме и рекао да се никада не враћам.”   Свети Сава стави птицу на раме и тако уђоше у дјечакову кућу. Дјечак је лежао опружен. Изгледао је беживотно. Свети Саво му стави р

Једног дана, Свети Сава је у манастир примио младог искушеника. Искушеник беше кротак, вредан и послушан, и у свему је настојао да не буде на терету братији, него на користи. Кад виде да се Свети Сава спрема на пут, приђе му са страхопоштовањем и рече: — Оче, како да у твоме одсуству служим и будем од користи братији? Свети Сава се замисли на кратко, па погледа младића благим погледом и поведе га у манастирску библиотеку. Тамо му рече: — Добри младићу, узми ове старе пергамен

Једнога дана Свет Сава је кренуо у шетњу поред реке. Вода је безбрижно текла и стварала неку умирујућу атмосферу. Идући путем, он сретне једног доброг домаћина. И уз чaшицу разговора, како то иначе бива, овај му изрече своју муку. Охрабрен Савином поверљивошћу, пожали се на једно од своје деце: — Има свега довољно — каже он — обезбедио сам све што је било у мојој моћи. Али то дете се некако затвара за спољни свет, одбија интеракцију са другима, повлачи се и живи замишљено међ

Једнога дана, Свети Сава је корачао путем који је водио од оближњег извора до манастира. Неколико месеци није пала киша. Манастирски бунар је пресушио. Монаси су свакога дана доносили воду са извора. Данас је то било послушање за Светога Саву. Крчаг, пун хладне изворске воде је био тежак. Претежак. Свети Сава није осећао тежину воде у крчагу. Био је захвалан Богу зато што има воде. Док је корачао према манастиру Свети Сава је размишаљао и у себи је рекао: „Хвала ти Господе з

Те ноћи, црни облаци су сакрили и месец и звезде. Младић је стајао на ивици шуме, оклевајући да закорачи. Изнад шуме се назирала купола. Није светлела. Изгледала је само као још тамнија сенка у тами. — Тамо је светлост — рекли су му. Али он није видео ништа. Већ је помишљао да се врати кући, кад су се иза њега зачули кораци. Не нагло, него још издалека, али су му онда брзо пришли. Када се окренуо, угледао је монаха у једноставној ризи. Лице му није било обасјано, али ни сакри

Једног дана шетао је Свети Сава улицом којом никада до тада није пролазио. Испред једне омање куће била је клупа, а на њој су седели дечак и девојчица и играли се мачком. Издалека је приметио како девојчица мази мачку и нешто јој шапуће, а дечак вуче мачку за реп, уши… Девојчица је опомињала дечака да се смири. Када је пришао ближе, Сава је питао како се зову. Девојчица је рекла: – Ја сам Милена, ово је мој брат Мирко, а мачка нам се зове Мирна. – Баш лепа имена… – рекао им ј

У тишини пута ходио је Свети Сава. У руци је носио камен, а у срцу мудрост. Сретао је путнике и тихо им говорио: „Живот је дуго путовање.“ Камен је остајао као сведок стрпљења и пролазности дана. Прошао би поред грешника и пружио му руку. „Покајање је кључ опроштаја“, говорио је. Тишина би обавила место, као молитва. А светитељ би се благо осмехнуо, као да познаје тајну коју други тек треба да открију. Сваким кораком сејала се мудрост. Срца су цветала као цвеће у пролеће. Све

Једнога дана добри суседи изненадише све у свом окружењу својим понашањем. Један од њих се наљути на свог суседа. Окупише се људи око њих. Видеше да је сусед који је нападнут, иако му не беше право, само ћутао, док је овај други само негодовао – те зашто је ово овако, зашто је оно онако... Прође неко време, кад ето ти галамџије код свог суседа: „Добар дан! Размишљао сам о мојој љутњи према теби. Одувек смо били добри суседи, не знам шта ми је било тог дана те сам се онако пон

Једнога дана, упути се Свети Сава да обиђе шкрт и каменити далматински крај, да се лично увјери зашто је са тих простора народ прогнан, ко су и какви ти људи, шта је то што срџбу у другој вери и људима пробуди. Среће старце, дједове и бабе, мужеве и жене, дјецу разних узраста, раднике, сељаке тежаке и чобане оваца и коза, виноградаре, ратаре, занатлије. Примјети на прву да су необични, радни јесу, али и неповјерљиви, а међу њима и многи што су се од Бога одвргли. Застане да у

Једног дана, Свети Сава је пролазио пречицом поред двора непознатог владара и угледао на земљи спуштени златни кавез. У њему је био мали, тужни славуј — предивна птица певачица. Ослушкујући његову тужну песму, Свети Сава упита: – Шта би желео у свом заточеништву? Славуј одговори: – Једну грану. Само једну грану санјам, као сламку спаса и слободу, да могу да изађем из ове тамнице, где ме мој глас утамничује. Ти си, славују мој, као свитац затворен у длану, и не сија, нити свет

Једног дана Свети Сава је шетао поред парка. Била је позна јесен и било је веома хладно. Међутим, он је умео да ужива у дугим шетњама, тако да је већ почело да смркава. У једном тренутку је угледао човека како седи на клупи, одсутног и тужног погледа. Изгледао је као да ту седи сатима. Свети Сава му је пришао и саосећајно упитао: — Какве муке те муче, добри човече, када се мрзнеш на овој хладноћи? — Нисам ја никако добар човек, како кажеш, незнанче — рече човек, не препознавш

Сви су пролазили излоканим путем који се рачвао у даљини. Притиснути тежином завежљаја које су носили или журећи да стигну куда су наумили, само би камење и беличасте облутке у страну одгурнули. Једног дана путник намерник је застао, узео стар, неvelики, тврд грумен и хитнуо га ка крошњама у којима су се гнездиле птице. Свети Сава га сустиже и упита смета ли му камен или пој. – Не баца се оно што природа створи. Песма се не прекида – рече Сава. – Камење расуто ничему не служи

Свети Сава седи на клупи у порти манастира, где је сунце лагано осветљавало камене зидове Хиландара. Његово срце било је тихо и мирно, док је до његових ушију допирао звук песме који је лагано ветар носио… Свети Сава је на тренутак затворио очи да у миру и тишини чује песму кроз векове. Светом Сави Најсветлији пут што векове спаја, Сабра расејане с краја на крај света, Извори вере где душа се покаја, Христов сјај Србима завета. Од лозе Немањић, од жупанске круне, Изабра крст

Једнога дана, Свети Сава крете на пут од Студенице ка Жичи. Ибарска клисура беше окомита, а река узаврела после пролећне кише. Беше топао дан и увелико је било пролеће. Поред стрме речне обале расли су багремови, који у пролеће бујају и надвијају се над друмом. Ионако тешко проходан пут, чинио се као тунел. Свети Сава седе на камен поред пута да мало предахне. Извор из камена иза његових леђа, пружао је свежину. Наиђе путник, гонећи коња, на ком беше невелики терет. „Свети Вл