Љубисав Грујић Груја: Свети Сава и стрпљива мачка

Једног дана шетао је Свети Сава улицом којом никада до тада није пролазио. Испред једне омање куће била је клупа, а на њој су седели дечак и девојчица и играли се мачком.

Издалека је приметио како девојчица мази мачку и нешто јој шапуће, а дечак вуче мачку за реп, уши… Девојчица је опомињала дечака да се смири.

Када је пришао ближе, Сава је питао како се зову. Девојчица је рекла:

– Ја сам Милена, ово је мој брат Мирко, а мачка нам се зове Мирна.

– Баш лепа имена… – рекао им је Сава. – И приличе вам, сем Мирку…

Дечак је престао да мучи мачку и упитно погледао у непознатог човека. После пар секунди га је упитао:

– А зашто мени не приличи име?

– Па видиш, момчино, ниси миран, мучиш ту лепу мачку, а она је мирна и треба да се зове Мирна јер неће да те огребе. Ако не престанеш да малтретираш ту лепу мацу, ја ћу сада отићи у општину да ти промене име у Немирко.

Сестра се насмејала, Мирко се смирио, а мачка је весело махнула репом. Репом који је најзад био слободан.

Свети Сава је за мене, за читав српски народ, оно што је Николс Тесла за свет. Како је Тесла осветлио свет и човечанство, тако је Свети Сава просветлио српски народ. Без обојице бисмо можда још били у мраку и у „мраку”… у правом и пренесеном значењу.