Јасмина Николић: Свети Сава и светлост

Једнога дана, Свети Сава је корачао путем који је водио од оближњег извора до манастира. Неколико месеци није пала киша. Манастирски бунар је пресушио. Монаси су свакога дана доносили воду са извора.

Данас је то било послушање за Светога Саву. Крчаг, пун хладне изворске воде је био тежак. Претежак. Свети Сава није осећао тежину воде у крчагу. Био је захвалан Богу зато што има воде. Док је корачао према манастиру Свети Сава је размишаљао и у себи је рекао: „Хвала ти Господе зато што ми помажеш да крчаг пун воде однесем до манастира.”

Свети Сава је сео поред пута, да се одмори у хладовини. Истим путем је долазио витез. У руци је носио мач.

Витез рече: „Помаже Бог.”

Свети Сава одговори: „Бог ти помогао.”

Витез упита Светога Саву: „Да ли желиш да понесем крчаг?”

Свети Сава климну главом и пружи витезу крчак.

Наставише путем према манастиру. Свети Сава упита витеза: „Куда си кренуо и зашто носиш мач са собом?”

Витез одговори: „Ја сам ратник. Носим мач како бих га користио у борби. Мора да постоји ред и поредак и да се поштује.“

Витез затим упита Светога Саву: „Зашто ти доносиш воду? Да ли има млађих монаха то да раде?”

Свети Сава одговори: „Свако ко пије воду мора да учествује.”

Наставише да корачају у тишини.

На капији манастира Свети Сава се захвали свом сапутнику, саговорнику и помоћнику. Свети Сава рече: „Желео бих да мач не користиш више за ратовање. Нека тај мач буде симбол. Мач којим ћеш одвојити светлост од таме. Учини да мач златне боје буде светлост која ће осветлити душе многих људи. Да осветли пут свима који нису сигурни куда да крену. Да светлост мача угреје и отопи срца свих људи која су због нечега залеђена.”

Свети Сава је за мене пастир који одувек брине о нама Србима, о своме стаду. Мене инспирише његово смирење, стрпљење и вера.