Славица Агић: Свети Сава у уобичајеној шетњи

Једног дана Свети Сава је шетао поред парка.

Била је позна јесен и било је веома хладно. Међутим, он је умео да ужива у дугим шетњама, тако да је већ почело да смркава.

У једном тренутку је угледао човека како седи на клупи, одсутног и тужног погледа. Изгледао је као да ту седи сатима. Свети Сава му је пришао и саосећајно упитао:

— Какве муке те муче, добри човече, када се мрзнеш на овој хладноћи?

— Нисам ја никако добар човек, како кажеш, незнанче — рече човек, не препознавши Светог Саву.

— Седим овде и кајем се — додаде.

— Зашто? — упита га Свети Сава.

— Видиш, ја сам у мом предузећу заменик директора. Према подређенима сам био лош, веома строг, бахат, тражио грешке где их нема, омаловажавао их, готово исмевао. Једном речју, малтретирао их — уздахну тужно.

— И? — приупита Свети Сава.

— Е, онда је наш стари, добри директор отишао у пензију. Стигао је нови генерални директор. Он се почео понашати бахато и дрско према свим запосленима, па и према мени. Тада сам препознао себе. По први пут сам видео шта сам све време радио. Застидео сам се до те мере да нисам једно време могао ићи на посао. Нисам имао снаге било кога погледати у очи. Схватио сам какву неправду сам чинио — заћута.

— И да ли се тада нешто променило? — упита Свети Сава.

— Да, све. Одмах сам постао потпуно другачији, веруј ми.

Али ипак не могу престати да се кајем. Долазим овде и самог себе кажњавам најгорим мислима — заћута.

— Не треба да себе кажњаваш. Већ си урадио праву ствар што си се покајао, јер никад није касно за то и важно је да си схватио и променио се. Најважније је да си извукао поуку и постао бољи човек — рече му и благо га потапша по рамену.

— Да ли је заиста тако? Како ћу успети пребродити ову муку коју осећам? — уздрхта човек, мада је већ при разговору са овим придошлицом осећао олакшање. Речи које је изговорио биле су мелем његовој души.

— Веруј, ако од сада будеш поштовао и ценио људе око себе правилно, онако како заслужују, видећеш да ће они то препознати и почеће ти веровати, а самим тим и опростити. Тада ћеш наћи и свој мир. Ја ти већ верујем — осмехну му се Свети Сава и лагано настави своју уобичајену шетњу, не говорећи ко је, а човек остаде да гледа за њим са вером у срцу и осмехом у очима.

Када размишљам о Светом Сави, сматрам да са највећим поштовањем и поносом могу рећи да је он Сунце српског неба, како то сматрају многи, што се може препознати у душама и срцима нашег народа. Свети Сава је неисцрпни извор нове снаге и надахнуте инспирације, која траје и преноси се са колена на колено и кроз будућност води у вечност.