Весна Ристовић: Свети Сава на путу

Једнога дана, Свети Сава крете на пут од Студенице ка Жичи. Ибарска клисура беше окомита, а река узаврела после пролећне кише.

Беше топао дан и увелико је било пролеће. Поред стрме речне обале расли су багремови, који у пролеће бујају и надвијају се над друмом. Ионако тешко проходан пут, чинио се као тунел.

Свети Сава седе на камен поред пута да мало предахне. Извор из камена иза његових леђа, пружао је свежину.

Наиђе путник, гонећи коња, на ком беше невелики терет.

„Свети Владико, тешко је овде пролазити. Пут је узак, стрм и често непроходан због оволико грања које се надвије. Ништа се не види. Не мили ми се овде да прођем, а другог пута немам.”

Свети Сава ћутећи устаде и најпре попи воде са извора. Кад се окрепи, узе штапом да помера грање. Сунце се поче пробијати кроз густиш лишћа.

Окрете се путнику те рече:

„Тежак је пут ономе коме се не мили путовати. И мисли тешке немају пута.”

„Носим и терет и водим коња. Све ми је тешко”, рече путник.

„Ако имаш терет на души, он ти не да да кренеш. Притиска те унутра. Али, ако се упутиш с вољом и вером у Бога, неће бити препрека на путу”, благо одговори Свети Сава.

Путник се замисли, а затим рече:

„Часни оче, ако имам веру у себи, ближи сам Богу. Ако сам близак Богу, онда ми препреке неће бити тешке. Савладаћу их стрпљењем. И ти си благо померио грање, а сунце је нашло пут да засија.”

Ако отворимо срце према свему живом, светлост ће ући у наше очи и душу, обасјати унутра.

С лакоћом Свети Сава настави, штапом отварајући пут, а путник оста да га благосиља за осветљење пута којим беше кренуо.

Унутрашња светлост која нас обасјава, благост којој се изнова и увек учимо, скромност и тежња свакодневној доброти