Борка Миличић: Свети Сава и тишина

Једнога дана, Свети Сава је изабрао тишину. Рођен у врло богатој породици, од оца Симеона и мајке Ане, имао је богато и безбрижно детињство испуњено богатим благодатима које су само ретки могли да приуште себи и својој деци. Принчевском животу била је доступна и приуштена свака замишљена жеља. Његови родитељи су се утркивали да је остваре и пруже му још више. Правили су низове замишљених планова и могућности о животу свога мезимца, тадашњег принца, Растка.

„Свет ће му пасти пред ноге. Живот пун помпе и буке чека нашег, Растка”, сањарили су родитељи.

Засењени богатством, а поносни што му могу остварити сваку жељу, превидели су тугу и незадовољство које се као лепеза ширило у души младога принца.

Ни цело богатство целога света не може испунити празнину које незадовољство испуни.

И тако... вођен незадовољством световнога живота, једнога дана је одлучио да свој живот посвети Богу и проведе га у тишини. Одлучним кораком кренуо је да гази стазом којом није било повратка световном животу, испуњеном буком и славом. Та стаза га је довела у стари скромни манастир у којем је збацио одоре и навике световног живота. И име је збацио и родио се у монаха Саву.

И тако... Свети Сава израсте у величину која својим световним животом задужи цео српски род.

Свети Сава за мене је синоним за мир, писменост и безуусловну љубав.