Славица Јовановић: Свети Сава и славуј

Једног дана, Свети Сава је пролазио пречицом поред двора непознатог владара и угледао на земљи спуштени златни кавез. У њему је био мали, тужни славуј — предивна птица певачица.

Ослушкујући његову тужну песму, Свети Сава упита:

– Шта би желео у свом заточеништву?

Славуј одговори:

– Једну грану. Само једну грану санјам, као сламку спаса и слободу, да могу да изађем из ове тамнице, где ме мој глас утамничује. Ти си, славују мој, као свитац затворен у длану, и не сија, нити светлуца.

– Ти си крај бунара жедан, а још ако је тај бунар пресушио... Ти си као згасла звезда: једна се угаси, а запламти читаво звездано јато, – надовеза се Свети Сава. – Треба те пустити на слободу да певаш о срећи. Засадићу ти дрво јаворово и жалосну врбу да пастири праве гусле и свирале, да музика и песма иду заједно. Засадићу ти читаву шуму и ниско растиње, шта ти је по вољи, под плавим поднебесјем.

– Бићу твој спаситељ и бранитељ, твоје стихољубље. Никад више нећеш бити усамљен. Свитања ће ти мирисати на тамјан и босиљак, спокојство невиних. И бићеш компас Космоса, жила куцавица песме, да са страхопоштовањем слушају твоје мелодије. Дариваћу ти небо које су закрилиле птице. Ти, славују, са очима боје потока, најузвишенији славују...

Славуј одговара:

– Заветоваћу се својим стиходарјем, Свети Саво, наградили те богочовечном песмом. Ти си босоноги ходочасник у обући од трња, светилиште, монах који ме оснажи, који ми рече лозинку за слободу. Бићу твој спаситељ и бранитељ.

Ето, и жалосна врба пати што нема порода, има само маце и ресе као плаветно поднебесје. Али за Врбицу деца ките своје главе врбиним гранчицама, и она се обрадује као живо биће. Растужени славуј трептаја сазвежђа:

– Ти си, Свети Саво, лозинка за слободу, лелујање гране на ветру.

Не слутећи трептај мог ока, оживела је молитва у мени.

– Знао сам да ће доћи заштитник. Мени овај златни кавез не значи ништа, кад у њему не могу да полетим, да осетим слободу неба. Певање је као писање златном оловком или гушчијим пером. Код мене свако перо лебди и пева.

Свети Сава се сажа и отвори кавез, и славуј му, у знак захвалности, слете на раме. После поука богочовечних, осоколи се славуј и запева песму луга, јер оно што га је преполовило, то га је и препородило песмом. А песме му умилне, као брушење драгог камена, препуне надахнућа. Нашао је своју грану и слободу. Пронашао је и друге славије, трептаје Универзума и далеког сазвежђа. Слободан као птица.

За мене је Свети Сава божанско окрепљење и оживотворење, стиходарје песникиња, светилиште где живе богочовечни, рађаоница праскозорја, корење и лоза, име изговорено са страхопоштовањем, извориште усхићења. Недокучива нит тајанства, Спаситељ. Берачи лековитих трава, мелем за рањене душе. Лотосов цвет. Јека манастирских звона.