Драгица Драга Грбић: Свети Сава и дјечак

Једног дана Свети Сава је пошао да обиђе болесног дјечака у селу. Пролазећи кроз шуму зачу на грму необичну птичију пјесму. Застаде. Одавно није чуо оваку тужну пјесму. Пружи руку и птица му слетје на длан. „За ким тугујеш птичице?” „За другом, болестан је.”  „Хајдемо заједно да га обиђемо”. „Не могу, отјерао ме и рекао да се никада не враћам.”  

Свети Сава стави птицу на раме и тако уђоше у дјечакову кућу.

Дјечак је лежао опружен. Изгледао је беживотно. Свети Саво му стави руку на чело. Било је хладно, ледено. Затим га измасира по цијелом тијелу и дуго држаше своју десну руку на његовом срцу молећи се тихо, шапатом. Онда му на чело стави птицу. Она га је њежно кљуцала по челу, будила га. Дјечак је био негдје далеко, нису га могли дозвати.

Птичица запјева о њиховом другарству, њеној веселој пјесми којом га је будила свако јутро на прозору и о дану кад је отјерао јер је тад пјевала тужну пјесму о изгубљеној сестрици коју је појео кобац.

Растужи се Свети Сава, потекоше му сузе. Истог трена дјечак отвори очи. Слушао је пјесму која га је враћала у живот. Схватио је своју грешку.

Живот није само радост. Живот је и туга и давање и разумијевање других. Саосјећање са њима.

 „Како сам био себичан! Опрости ми птичице! Хвала вам. Вратили сте ме уживот” .

 „И туга и радост се дијели са пријатељима”, рече Свети Саво поздрављајући се са њима.

Српска историја је пуна значајних имена, али већ скоро осам вијекова име Светог Саве свијетли неугаслим сјајем. Он је за мене симбол чистоте душе, снажног духа и јаке воље. Духовно му је изнад материјалног. Његово дјело је обимно и подсјећа на значај вјере, знања, доброте и међусобног поштовања. Он је узор и духовни  оријентир православља, просвјећивао је народ, утемељивач духовности и српске просвјете. Поносни смо што смо га имали. Нека нас кроз живот води светосавски дух!