Душка Контић: Свети Сава и птица

Једног дана, Свети Сава је шетао око манастирских зидина и размишљао о својој браћи и сестрама у Христу, јер су често несложни и у свађама, не помажу довољно једни другима, а њега је то забрињавало. Желео је да им укаже на то.

Замиљен, кретао се лагано, док су се мисли ројиле. Одједном му пред ноге паде рањена птица. Изненађен, нежно је подиже, помилова и понесе у манастирске одаје.

Зачуђише се свештеници кад видеше уплашену птицу у Савиним рукама, али познајући његову добру, танану душу, нису ништа изговорили. Дугу време је његовао и хранио, надајући се да ће сломљено крило зарастити. Припитомљена птица гледала је са захвалношћу и тугом у свог спаситеља.

Знао је Свети Сава да рањена птица жуди за слободом, али је чекао прави тренутак, кад се буде довољно опоравила. Дани су пролазили, пролеће је најављивало свој долазак, висибабе су стидљиво помалале своје беле главице, груписане по више њих, као да су тако сигурније.

Држећи нежно птицу у рукама, Сава је изашао у двориште понесен прекрасним призором. Лагано је раширио руке, помогао птици да узлети и придружи се свом јату, помало тужан што је никад више неће видети.

Следећег јутра окупио је своју браћу и одржао им потресну беседу. Говорио им је о томе да, као што је он видео ране рањеној птици, они морају пазити једни на друге, међусобно се помагати и опраштати ситне зађеције. А и крупне, јер ће их опраштањем уситнити, умањити. Говорио им је о слободи и снази ума, о великодушности и емпатији, о радости у давању.

Пажљиво су га слушали, да одобравањем и жељом да промене неумесне, непромишљене поступке, чине добро, јер ће им се исто тако вратити.

Свети Сава је, као велики духовник и књижевник, инспирација сваком верујућем човеку. О њему су писане многе анегдоте и легенде, а ја сам пишући ову причу осетила неописиву благодат и мир, такву повезаност са светачком промисли пројветитеља и монаха чији ме животопис често води кроз живот.