Марија Љ. Ранђеловић: Свети Сава и искушеник

Једног дана, Свети Сава је у манастир примио младог искушеника. Искушеник беше кротак, вредан и послушан, и у свему је настојао да не буде на терету братији, него на користи.

Кад виде да се Свети Сава спрема на пут, приђе му са страхопоштовањем и рече:

— Оче, како да у твоме одсуству служим и будем од користи братији?

Свети Сава се замисли на кратко, па погледа младића благим погледом и поведе га у манастирску библиотеку. Тамо му рече:

— Добри младићу, узми ове старе пергаменте. На њима су поуке наших мудрих отаца, које смо годинама преписивали и устројавали као писана правила. Ти провери да ли је сваки записан. А кад то учиниш — спали их.

Потом Свети Сава крену на пут.

Искушеник је данима вредно радио, пажљиво прегледајући сваки спис, све док не наиђе на један пергамент на чијој полеђини беше Савином руком, слободним и ненаметљивим рукописом, исписано:

„Не учи дете одговору пре него што га научиш да пита.”

Та мисао не беше међу устројеним и преписаним правилима. Искушеник се тада узнемири: да ли да је препише међу правила или да, по заповести, спали и тај пергамент? Немир му не даде сна. Целу ноћ проведе у молитви, тражећи одговор.

А кад освану јутро, небеса му не послаше ниједну нову мисао до ове:

Понекад је најбољи одговор она тишина која човеку оставља слободу да поступи по савести.

Тада искушеник спали све старе списе, како му беше заповеђено. А ону једну поруку не записа нити је понесе на пергаменту, него је узе у себе, као неписано правило, да га води кроз живот.

И кад напусти манастир, не пође да друге учи готовим знањем, него да у њима буди жељу за учењем и држи их у живој запитаности.

Зато су га слушали — јер није говорио из књига, него из тишине коју је научио да носи у себи.

На путу човечности, Свети Сава стоји као светионик љубави и разборитост, а његово житије, као звук звона, позива да му се увек изнова и у све векове окрећемо.