Радмила Ћосић: Свети Сава на путу за Далмацију

Једнога дана, упути се Свети Сава да обиђе шкрт и каменити далматински крај, да се лично увјери зашто је са тих простора народ прогнан, ко су и какви ти људи, шта је то што срџбу у другој вери и људима пробуди.

Среће старце, дједове и бабе, мужеве и жене, дјецу разних узраста, раднике, сељаке тежаке и чобане оваца и коза, виноградаре, ратаре, занатлије. Примјети на прву да су необични, радни јесу, али и неповјерљиви, а међу њима и многи што су се од Бога одвргли.

Застане да упита дјевојку што чуваше благо.

– Добар дан, цуро лијепа, видим напасаш своје благо, а што те тако пожељну и младу, твоји да чуваш стадо даду?

– Бог ти добро дао, Божији човјече, немам докада са тобом причати приче. У кући је чељади много, свако има своја задужења, дванаест нас је за трпезом, па ти види зашто, ако крува довољно нема.

Ћаћа иде около земљу да оре, матер му помаже у свему, дједо и баба на огњишту за све нас у брунзину јело готове, пуре варе, а ми дјеца, једно другом до ува, ако дaнгубимо ни смука ни крува.

Ако наоколо врдамо, снага снопа се кида, а онда чељад на огњишту, умјесто да задовољни и сити иду спити, оно неслага и тензија, а нисмо на државним јаслама, ни плата ни пемзија.

– Ми само желимо да живимо по Божијим законима, држимо се Десет светих заповиједи, али то другима зборити не вриједи. Желимо бити аутентични, слободни, своји на своме, зато под туђи утицај не желимо пасти дабоме.

Отиде Сава путем даље, али му вазда на ум дјевојка код стада, да ли је луда или необична, одлучи да јој се поврати.

Угледа је гдје по кршу, савија тање грање од граба, а дан сунчан и лијеп, брсте козe.

– Људи моји, чудесо једно, ко да никад нису јеле!

Назва јој Сава опет Бога, а она ће:

– Бог ти памети и здравље дао, зар ти није дангубити жао?

– Не, није – учтиво јој одговори Сава. – А сад, дедер ти реци мени, што ти тако козе халапљиво брсте?

– Е, Божије ли си ти чeљаде, животиња има осјећај и не жели вријеме да краде. Сутра ће цича зима, намети од метар снијега, а њима храна и снага да изнесу јарад до краја кожeња треба.

Збуњен Сава одмиче, помисли: чудне ли и дјевојке и приче.

Кад сутра освануо дан нови, снијег прекрио и гору и крш и поље, а до јуче вријеме би лијепо и сунчано као да је мајски дан.

Дође Сави на ум чобаница од јуче, помисли:

– Та нису то дивљаци ни безбожни људи, зато се она мени беспосленом чуди, а сада и умјем да њене бесједе схватим и разумим. Ови сироти далматински људи нису ни дивљи ни чудни, већ Божији, мудри, одани и вјерни пастири, држе до традиције и породице, а шejтан што је с друге стране са њиховом вјером и вољом неће да се мире.

Извуче наш Светитељ поуку, иако и умaн и материјално моћан: оде он ову причу и мудрост да забележи, да и он Богу приврjеди, да докон од обавеза не бјежи и не сједи, а и да у аманет остави за нараштаје младе, да ништа без заједнице, рада, поштовања, љубави, слоге, вјере у Бога и наде.

У Светом Сави видим људску величину, божанску личност, јаке менталне снаге, урођени карактер и племенито срце. Не би га вијековима наш народ славио и величао, да није достојан догађаја и прича, сав од врлина, смирен, пун вјере, љубави, милости, стрпљења, истрајан, човјек који се залаже за мир, ширећи духовност, градећи светиње, молећи за свој народ, мирећи завађену браћу, за очување породице, идентитета, кога је сам Бог послао као живи примјер какав човјек треба бити.