Атина Гајдош: Свети Сава и верни пас

Једног дана, Свети Сава је прелазећи пољану на путу до села видео човека како везује болесног пса за дрво.

Упита га згранут тада: Човече, шта радиш то, зашто везујеш то невино и исцрпљено биће?

Изнервиран човек одговори: „Гледај своја посла!”

На то му мудра глава узврати: „Одреши тог пса, да те Рука Правде не би везала и прикoвала за кревет.”

Избезумљен и већ поприлично бесан, човек одбруси: „Брадати, пас је болестан, немам новац да га лечим.”

Човек молитве га смирено, али строго приупита:

„Незахвални човече, ко те је увек радосно, разочараног, сетног, љутитог дочекивао? Ко ти је увек, весело машући репом, захваљивао за воду и корицу хлеба? Ко те је лавежом опомињао да се опасност приближава? Ко ти је љубио руке за сваки трен који си проводио с њим? Немаш ни трунку верности и захвалности, како очекујеш да ти се иста од живота врати?”

Човек се још неко време унезверено врзмао по околини и чекао да Свети Сава одмакне, како би се ослободио осуде. Напослетку крене и он ка селу, али савест и светитељеве речи су га гониле и одзвањале у мислима. Што се више удаљавао од пса, који га је већ тужно и издано пратио погледом, савест га је прогонила и дахтала му за вратом.

Разоружан пред сопственом савешћу, која увек буди на исправност, заплакао је као дете док је одвезивао пса пред повратак своме дому. Привио га је на груди и дуго грлио, док је прохладни ветар носио његове јецаје: „Опрости, вољени мој, праштај старом твом..”

Свети Сава је за живота саградио нераскидиву спону — неразрушиви мост, који као звезда водиља обликује и надахњује небеској мудрости, спокоју и добрим делима праве вере, награђујући сусретом са најлепшим Лицем у вечној Светлости.