Биљана Максимовић: Свети Сава и камен

Сви су пролазили излоканим путем који се рачвао у даљини. Притиснути тежином завежљаја које су носили или журећи да стигну куда су наумили, само би камење и беличасте облутке у страну одгурнули.

Једног дана путник намерник је застао, узео стар, неvelики, тврд грумен и хитнуо га ка крошњама у којима су се гнездиле птице.

Свети Сава га сустиже и упита смета ли му камен или пој.

– Не баца се оно што природа створи. Песма се не прекида – рече Сава.

– Камење расуто ничему не служи, заболи када ногом пређеш преко њега. Ко слуша птице, не слуша људе – одбруси му путник.

Свети Сава, без једа у гласу, руком показујући куће у долини, рече:

– Камен је део нечег већег. Увек може да послужи. Тежак је и смета само онима којима су мисли отежале од злобе. Таквима је оружје неправде. Камен на добрим темељима држи кров. У добрим рукама бива оруђе за кору хлеба.

– Оно што се откотрљало од загрљаја стена и нашло се на друму је све то?

– Обичан је док не видиш оно у чему камен неће бити шиљат, напоран, болан. Као и птићи. Када их слушаш пажљиво, можеш да чујеш надолазећи ветар, разазнаш када ће киша, јесу ли вукови близу.

Настави Свети Сава лаганим кораком. Птице су га пратиле. Путник је подигао поглед ка ведром небу. Пред њим се пружала напупела природа, велика и чиста за све мисли о добром и лепом. Корак му је био сигуран. Знао је сада да га прати вера у стварање.

Свети Сава, чистих и племенитих идеала, надвисио је време окрутности, надживео делом краљевства и царства, устоличио потрагу за знањем и смислом као темељ опстанка.