Свети Сава је у сумрак ушао у своју келију. Људи су му прилазили са тугом у очима, али без речи – страх је држао њихове усне затворене. Сава је знао да истина не сме остати у тишини. Узео је перо и умочио га у мастило. Писао је у име мајки које су ћутале да заштите децу, у име младића који нису имали храбрости да устану, у име свих који су мислили да је тишина сигурнија од правде. Његове речи постајале су глас оних који су веровали да га немају. Пред зору, када је свећа догор

Једног дана Свети Сава је ходајући по земљама света знаним и незнаним стигао до једне пећине. Баш у том трену почела је снажна киша и он је одлучио да се у пећини заклони, док киша не прође. У пећини је био мрак али Свети Сава, неустрашив и увек чуван од Бога уђе у њу. Тада примети на зидовима - слике. Примакну се мало, запали свећу, коју је са собом носио и загледа се у слике. Оне су изгледале једноставне али као да су биле живе он примети њихово покретање. Видео је далеку

Некада давно, давно један дечак је усамљено седео на камену поред густе и мрачне шуме. Дани су пролазили, а дечак је увек у исто време долазио и на исти онај камен у тишини седео. Нису му сметали ни сунце, ни киша, ни мраз, ни ветар који би га штипао за румене образе. Он би и даље усамљено седео и ћутао на свом камену. Тек, једног дана туда је пролазио седи старац дуге седе косе у црној дугачкој одори. У десној руци је носио дугачки штап од чамовог дрвета. Застао је поред деч

Једнога дана, Свети Сава је пошао да обиђе манастирски воћњак. Трешње, тек заруделе, мамиле су несташну децу која су их радо јела и тако недозреле. Светитељ виде тројицу малишана како се отимају и гурају крај потока који је протицао кроз воћњак. − Помаже Бог, децо. − Бог Вам помогао, оче. − Шта радите? − упита их. − Не можемо поделити трешње. Сваки мисли да му више припада. − − одговорише деца углас. − Ја сам најстарији и мени највише треба. − јави се први д

Једнога дана Свети Сава је, ходећи Светом земљом, откривао Христове трагове. После много векова од његовог путовања, отвореног срца осмелила сам се на ходочашће. Пут ме је одвео у Јерусалим. Камените улице скривале су тајне преда мном. Углачана камена стаза довела ме је до Лављих врата. Одједном је дунуо благи, топли ветар из Јудејске пустиње. Замирисао је тамјан и воштане свеће. Чула сам глас, сасвим јасан, саветнички: „Ходај усправно, стазама древним, буди ходочасник смерни

У спомен на моју ученицу Љубицу Лолић, 2002-2026. Једнога дана, Свети Сава је, заједно са игуманом и монасима, стајао на улазу у тада најлепши светогорски манастир Ватопед. Чекао је да се појави његов отац, славни велики жупан Стефан Немања, који је предао престо и одлучио да се замонаши. Истина је да тог 2. новембра 1197. године млади монах по имену Сава још увек није носио име по коме га данас знамо, јер је свецем проглашен тек после своје смрти 1235. године. Али, није ви

Једнога дана ишао је Свети Сава уском стазом преко брда. Около стазе, на више места, са обе стране пута гранали су се трнати купињаци. Стазом је туда могао проћи само један човек. Ако би из супротног правца наишао неки путник, морали су тада један другом уступити пролаз. Тако идући, занесен у побожне мисли, Свети Сава наиђе на два дечака која су стајала један наспрам другога и љутито галамили: — Склони се да прођем! — Нећу, склони се ти да ја прођем, ја сам први стигао! — Нећ

Једнога дана Сава прође крај једнога имања и угледа браћу која се свађају и туку око међе. Један држи колац у руци, а други секиру. Погледа их чудно па изусти: — Е, браћо моја, шта ви то чините у цик зоре, у ову свету недељу? Шта може бити важније од љубави братске. Зар вам је парче црнице померило памет. С којим правом!? Иста вас мајка носила у стомаку, расли сте у њеној утроби, пили њено млеко, иста вас рука хранила и бранила. Браћа нису престајала са гунгулом и трвењем, не

Једног дана Свети Сава кренуо је на пут. Ходајући кроз једно село, угледао је дете које је седело поред пута и тихо плакало. Пришао му је, помиловао га по глави и благим гласом упитао: – Чедо, шта те мучи? Дете подиже сузне очи и тихо одговори: – Мама ме је оставила овде. Рекла је да ме више не жели, јер стално запиткујем и сметам. Свети Сава га нежно загрли и рече: – Дете никада не смета. Твоја питања су знак да желиш да учиш и разумеш свет. У сваком детету живи радозналост

Једнога дана, Свети Сава седео је на пропланку, поред бистрог, планинског извора. Дан је већ у сутон тонуо, вода је најлепшу мелодију творила док је миловала камење и стијене. Чаролија боја при заласку сунца разливала се низ изворску воду, љубећи обале на којима се прелепо пролећно цвеће умивало. Загледан у дубине те божанске лепоте, Свети Сава се насмешио, устао, подигао главу небу, прекрстио се и тихо изустивши: „Твоја су дјела, уистину, чуда, Оче. Руке су Твоје неуморне б

У шуми пуној речи ходao је Свети Сава; кренуо је на пут до одређеног манастира. Шума је шуштала како се ветрић пробијао; чуо се птичији цвркут. — Баш финo, помислио је Сава, прати ме песма кроз мој пут, нисам баш сам у овој шуми.. Сео је да одмори мало и окрепи се.. Али чуо је пратњу, како његов корак крене тако и кораци се нечији чују. Застане он, застане корак. —Далек је пут, одморићу мало овде; узме из своје торбе комад хлеба, сира, воде, кад примети да му се неко маче уви

Једнога дана, Свети Сава је ходао планинским путем, носећи тишину у кораку и молитву у погледу. На ивици стазе слете пчела, мала и златна, као да је чекала баш њега. Свети Сава јој се благо обрати, не речима, већ дахом стрпљења који је научио још као млади принц. Пчела му обиђе око похабаног плашта, као да тражи дом у скромности. У том кругу, Сава се сети двора који је напустио и ћелије коју је изабрао. Спусти на камен мрву хлеба, знак да се дар не мери величином. Пчела заста

Једнога дана срете Свети Сава забринутог вртлара. – Оче Саво, помози, посаветуј, јер иако упорно годинама обрађујем повртњак, немам довољно приноса да породицу прехраним. – Покажи ми врт и начин обраде – прослови Свети Сава. – Орем, дрљам, сејем, садим, једном окопам и скоро ништа не уберем – одговори вртлар. Стигавши до повртњака монах упита о дубини орања и примети да је исувише плитко. Разгледајући врт уочи пуно каменчића, суху неприхрањену земљу и закоровљене биљне култур

Једнога дана, Свети Сава је, не знајући и не слутећи да ће jеднога дана бити проглашен Светим, а будући још Растком Немањићем, спознао да је човјеков живот скуп дана, којима се не може унапријед знати број, овдје на Земљи. (“И би вече и би јутро, дан први” - Књига Постања). И расташе потом, и одрасташе, Растко другачији од других. У очињем дворцу, замку, као у замци. И долазаху са Свете Горе црнорисци (прозвани тако због црне хаље у коју бијаху одјевени) да благослове двор и

Једнога дана Свети Сава је кренуо на пут. Путовао дугом планинском каменитом стазом, било је топло лето, сувада се у ваздуху осећао сладуњави мирис зрелог воћа и летњег цвећа, чуо се пој малих веселих птичица. Већ дуго, дуго ходајући Свети Сава се подоста уморио па реши да се одмори, предахне у старој колиби на којој је наишао. А у колиби седеше старац са дугм седм брадом и небеско плавим очима. Старац понуди Светом Сави да седне, на страој троножној столици. Седе Свети Сава,

Рана јесен. Река увија своје тело тихо кроз уснулу варош. Магла се отима сунчевим зрацима. Галебови надлећу реку не би ли мало хране уграбили. На обали се назире силуета младе жене која седи на камену у ланеној кошуљи, влажној од испарења ноћи и магле. Наиђе Свети Сава, штапом лупи по камену довољно јако да се девојка тргне и погледа својим мутним, неиспаваним, изгубљеним погледом. Свети Сава је упита: — Шта радиш на том камену? — Чекам сунце да изађе и да нестанем у реци.

— Једнога дана, Свети Сава је наишао на уморног старца од двадесет и четири лета. Седео је поред Топлице и неуморно прао руке. Вода је била хладна, кожа попуцала, руке црвене, али он није престајао. — Шта переш? — упита га Свети Сава. — Грехе - одговори човек, — колико год да перем, не силазе са дланова. Свети Сава седе поред њега, погледа реку и упита га: — Колико дуго то чиниш? — Од дана када сам схватио шта сам учинио. Од тада не смем да престанем, јер ако престанем, све ћ

Једнога дана Свети Сава је пролазио путем крај неке ливаде. Беше испуњена веселом грајом ђака, забављених игром. Поред пута је лежало неколико крупнијих облутака, а недалеко је расло омање стабло. Једна лепа птица се, крећући се лагано кроз ваздух, спустила у удубљење између грана. Дечак ју је запазио и, из обести, дохватио камен да би га хитнуо ка њој. Одједном је осетио како му је покрет заустављен благим додиром. Камен му је исклизнуо из руке и пао на земљу. Окренуо се и п