Мира Драговић: Свети Сава и фрулаш

Једнога дана, Свети Сава је пред манастиром, носећи на леђима нарамак дрва, наишао на неког човека у дотрајалој одећи, исцрпљеног и уморног. Дан беше на измаку, а сиво небо почетка зиме је обећавало падавине, а у то доба године се ретко сретаху путници намерници, па ни просјаци се нису дали видети, јер се нису удаљавали од већих насеобина.

Зато се Свети Сава зачуди и упита човека којим добром је дошао до манастира. Човек одговори да је залутао на путу којим се упутио родбини.

— Хајде са мном у манастир, добри човече — рече му благо Свети Сава — да се окрепиш и одмориш.

Човек промрмља речи захвалности и понизно прође кроз манастирску капију, прекрстивши се брзим покретима. Затим крену за Светим Савом, који се упути ка капелици, ту га сачека неко време, па опет, у кратком поскакивању пре него корацима, крену за Светим Савом према благоваоници. Испред тог манастирског здања Свети Сава опра руке у каменом кориту поред бунара и овлаш их обриса о скуте. Ка трпезарији су се упутили и други монаси, било је време вечере. Они се загледаху у придошлицу који је, бојажљиво покуњен, избегавао погледе монаха. Само је погледом пратио Светог Саву, али не пође за њим у трпезарију из које се ширио слаткаст мирис куваног кромпира и зеља.

Свети Сава се окрену и упита странца:

— Хоћеш ли унутра?

— Не, нећу, ја... — замуца овај.

— Добро — рече Свети Сава и уђе у трпезарију.

Човек остаде стојећи у месту неколико тренутака, а онда оде иза каменог корита и седе на земљу. Свети Сава изађе из трпезарије носећи у рукама дрвену чинијицу из које се пушила топла чорба и пружи је придошлици. Овај устаде и дохвати чинију дугим прстима, црвеним од хладноће, и лагано климну главом у знак благодарности.

Протекло је неко време док се вечера није завршила, онда су монаси обављали своје вечерње обавезе, богослужење и молитву, чтеније, давање послушанија за следећи дан. Лелујава светлост лојаница је полако прешла из трпезарије у конаке, а придошлицу као да заборавише. Пошто је попио чорбу и покупио мрвице кромпира са дна, он руком насу воде у чинијицу, напи се, и још једним захватом опра чинијицу и окрену је на камени руб корита. Потом се склупчао иза бунара, али пошто му је хладноћа и влага квасила скромну одећу, он се помери до последњег стуба благоваонице. Ту је слабашним раменима уза стуб потражио удобнији положај, па се опет склупча и зевну уморан и опуштен. Заштићен од звери и разбојника зидинама манастира и умирен његовим спокојем који је наступио након вечерњег богослужења, придошлица је тонуо у слатки сан из кога се нагло тргну, јер је један млади монах стајао над њим неко време. Монах му пружи стару поњаву и ћутке показа руком према конацима.

Придошлица узе поњаву и несигурно оде ка улазу у конак, погледа лево и десно и оде низ веранду до мрачног дела. У углу простре поњаву и леже, крајевима се умота, осећајући удобну чврстоћу сукна, које ће га најзад заштитити од ноћне хладноће, и заспа у истом трену.

Није се будио све до јутра, чак ни прва два, три звона га не пробудише. А онда одједном поскочи, збуњен, неколико тренутака не знајући где се налази. Поњава се пушила од његове топлоте у додиру с маглом и сланом које су доспеле до ходника. Монаси су се већ увелико растрчали по манастиру, свако својим послом, а на њега нико није обраћао пажњу.

А Свети Сава је знао да је придошлица безбедно и лако провео ноћ у манастиру. После јутрења, када се магла већ полако дизала, позваше придошлицу у трпезарију, дадоше му доручак, после чега сви изађоше у двориште и пред странцем почеше беседити.

— Не можемо стално да примамо ове скитнице, покрашће нас и побећи као и онај прошли — рече монах Иоан.

— Овај неће, чини се — рече Свети Сава.

— Чинило се нама и прошли пут, оче Саво — рече монах Лука.

— Мени се чинило и за оног прошлог да ће урадити што је урадио, али дали смо му прилику да се покаже или покаје — рече Свети Сава и погледа придошлицу. — Је ли истина да си залутао на путу? Реци нам ко си.

Придошлица се мало збуни, замуца, па потом настави мирним гласом:

— Па није сасвим истина... Ја сам Василије — рече — био сам пастир, сад сам певач и фрулаш... Свирао сам и певао по вашарима, али су ми неки весељаци бацили фрулу у ватру — па показа прсте с траговима опекотина — па нисам успео да направим нову. Хтео сам наставити пут, ако ме ви не примите.

— Па шта си радио, јеси просјачио? Види се да си слаб и невичан радовима — упита монах Лука.

— Значи, певач и свирач, нећеш ти у монахе — закључи отац Иоан.

— Ако могу да останем код вас док су хладноће... слабе сам снаге, не могу да радим тешке послове, али могу да помажем... могу и да вам певам, ево!

Придошлица започе да пева неку мелодију, те се из слабашних груди зачу моћан и дубок глас. На то се око њих окупи још неколико монаха који са чуђењем слушаху овај задивљујући несклад тела и гласа. Када придошлица преста да пева, након кратке тишине, настави се саветовање око његовог останка у манастиру.

— Летос певао по вашарима, а сад би негде на туђој грбачи зиму да преспава.

Свети Сава онда рече:

— Ето, има он свој занат, али је остао без алата. Него, сачекајте, одмах ћу ја — па оде и убрзо се врати и пружи скитници танку дугачку фрулу. Овоме очи засјаше кад угледа инструмент, који нежном руком узе као да је жив и ломљив.

— Браћо моја — погледа Свети Сава монахе — неког је Бог створио да буде радник, а неког да буде ратник, неког да буде старешина, неког да му служи, а неког да свира, да својом песмом мученику и другима огреје срце, улепша и олакша живот и рад, јер је тако потребно, да би наша људска заједница била ваљана и целовита.

— Не можеш у манастиру дуго остати — настави Свети Сава фрулашу — овде живе само монаси, нема овде игре и свирке, али се можеш сместити у колибу за манастиром колико треба, помагаћеш нам и чувати стадо. Хајде да ти покажем.

Кад су изашли из манастира, фрулаш Василије пребаци поњаву преко рамена, пљуцну, обриса рукавом уста и дуну у фрулицу. Тишином се разли пастирска песма, монаси застадоше, јер им душу обли нека топлина.