Милојко Тадић: Свети Сава и птичије јаје

Једног дана, Свети Сава је са својим штитоношом застао поред оронуле крчме на обали Охридског језера. Кренули су на дуги пут према грчкој земљи још пре десетак дана, напуштајући Захумље и лагодност владарског живота које му је додељено по природи властелинског порекла. Штитоноша који је Растка на том путу пратио, пошао је са њим да пази на њега као верна сенка. Господар се пратњи противио, али упорни паж није одустајао, правдајући се да, докле год његов витез носи часну титулу, има обавезу да поштује дати завет и буде уз свог господара.

У то време путовало се дуго, јашући коње и водећи товарне мазге које су на себи носиле потрепштине за дуго путовање и поклоне којима ће даривати пријатеље на том путу. Предали су животиње у прихватну шталу, а са собом понели само драгоцености и лаке мачеве које су иначе сви имали уз себе као обавезни део одеће. Растко није волео да се разликује по начину облачења од уобичајеног који се носио. Преко ланеног рубља пребацио је само једноделну кабаницу са капуљачом, откану од грубе пређе, која се навлачила преко главе. Није имала никаквих украса на себи осим капуљаче, а опасивао ју је широки излизани кожни каиш о који је висила ташница од учињене коже за драгоцености и кратки бодеж. На ногама је носио кожне опанке причвршћене каишевима од опуте око листова, а око врата му је висио крст од маслиновог дрвета, који је добио пре неколико година од једног ходочасника који се вратио са ходочашћа по Светој Гори.

Крчма је била дупке пуна. Тек за једним столом у прикрајку било је неколико слободних места. Једно је било заузето, на ком је седео полупијани мушкарац, намргођен и безвољан. Испред себе је држао напола испијену дрвену чашу са медовином. Није имао ништа против да Растко са својим слугом седне код њега. Дебели, бркати и неуредни крчмар убрзо се нашао крај стола и примио поруџбину. У њој се нашла и чаша свеже медовине.

„Одакле идете, добри људи? Рекао бих да сте дуго на путу?”

„Путујемо већ неколико дана, а пошли смо из Захумља. Идемо да посетимо грчке манастире и проучимо Заветне књиге” — одговори Растко.

„Благо вама, уважени путујући људи, кад сте се усудили да пођете на тако далек пут. Имате ли какву невољу што вас је на то нагнала?” — упита саговорник.

„Већ неколико година о овом путовању размишљам и у више наврата сам канио да пођем. Решио сам да световни заменим духовним животом, али морам се најпре уверити јесам ли за то кадар. Најбоље ћу знати ако се замонашим. Искушењем ћу наћи одговор на своје питање.”

„Када бих могао, пошао бих и ја са вама. Обузет сам пороцима и лошим мислима, а немам снаге да их се ослободим. У близини овде сам имао велико имање. Остала ми је само једна колиба и мала окућница. Све сам прокоцкао и пропио. Док сам имао новца, сви су ме волели, али сад неће нико да ме погледа. Жена и троје деце су ме напустили и сад живим као највећи просјак, молећи за кору хлеба и мало пића. Један мој стари пријатељ ме је посаветовао да одем код једне врачаре у брду, да ми она скине „ђаволске чини” које су бачене на мене. Мене је и Бог напустио. Кајем се сад, али то ми неће вратити имање и децу.”

„Не очајавај, несрећни човече. Самим тим што си се покајао, учинио си први корак ка спасењу. Исповедио си се нама овде за столом, али мислиш да то није довољно. Вараш се — Господ Бог је присутан у сваком од нас. Није ни тебе напустио. Чека те само да учиниш први корак, покајеш се и почнеш да верујеш у Њега.”

„Како да Му покажем да опет верујем у Њега? Цркве су далеко, где ћу се молити?”

„Он ће те чути ако искрено верујеш у Њега, ма где се налазио и у које доба дана се молио. Послушај ме, па ћеш видети да ће ти све у животу поћи на боље. Немој случајно ићи код врачаре и код ње тражити спас. Њу је створио нечастиви и, ако одеш, наљутићеш Бога. После ти нико више неће моћи помоћи.”

„Не знам како сам себи дозволио да овако пропаднем. Нисам мислио ни на породицу ни на Бога, само сам себе гледао.”

„Испричаћу ти једну причу коју сам чуо од свог оца Стефана док сам још био сасвим мали. Људски живот је поредио са птичијим јајетом, говорећи да се из њега може родити живот или да се његовим разбијањем споља живот може угасити. Љуска која га штити граница је између живота и смрти. Ти си дозволио да твоју љуску силе зла начну споља и уђу у твој живот. Није ти још касно да се посветиш молитви и љубави према Богу, па да своју љуску закрпиш и да потом, као птић, кад сазриш, сам прокљувиш изнутра и отпочнеш нови живот. Покајао си се пред нама и знај да небеса на то нису остала слепа.”

Човек пољуби руку будућем монаху и срећног лица напусти крчму. Растко је већ отпочео своју свету мисију. Погледао је у озарено лице свог себра, који га је са дивљењем посматрао…

Свети Сава је симбол препознавања истинског смисла људског живота. Није лако одрећи се благодети комформизма и заменити их подвижничким монашким животом. Снага љубави је код њега надјачала снагу моћи. Српски род ће му на томе бити вечно захвалан… Ко зна где бисмо одлутали да нам га Господ није доделио?