Страхиња Јеж: Свети Сава и завидни монах

Једнога дана, Свети Сава је као архиепископ српски служио Литургију манастиру Светог Николе, задужбине његовог оца Светог Симеона Мироточивог, самим тим, познавао је свеукупно монаштво, које није било велико. Док је проповедао на празник Преображења Господњег, Свети Сава је видео да један монах недостаје. Након Литургије, Свети Сава је питао братију манастира где је тај монах, а они су сви одговорили да не знају. Затим је Свети Сава кренуо у потрагу за њим по манастирском конаку и пронашао га је у његовој келији. Покуцао је на врата и ушао, а овај монах му је љутито рекао да изађе. Свети Сава није желео да изађе, него га је упитао:

„Зашто ниси био на Литургији?”, на шта му је монах одговорио: „Не осећам се лепо тамо”. Свети Сава је остао збуњен, како неко ко је у служби Божијој може да се не осећа лепо на Литургији?

Питао је монаха који је разлог за то, а када је монах почео да прича, заплакао се и рекао:

„Није ми лепо, има моје браће која знају лепо да певају, да читају, да служе, обасути су даровима... А ја? Ја не знам ништа од тога, не знам да певам, немам леп глас, не знам да читам лепо, немам никакав дар, Бог ме је заборавио.”

Када је ово чуо Свети Сава, пришао је монаху и загрлио га и рекао му је:

„Чедо, не брини, ниси заборављен од Бога, нико није, само имаш таленат који још држиш закопан у свом срцу. Дајем ти неколико дана да се осамиш, помолиш Богу и пронађеш који је то талант у твом срцу, а сигуран сам да га имаш.”

Када је ово рекао, отишао је.

Након неколико дана је Свети Сава дошао да обиђе овог монаха и када је ушао у келију, имао је шта да види. На столу су стајале ручно исплетене бројанице, а из келије је допирало прелепо појање псалама. Ушавши, видео је да монах пева, и да је био обасјан Божанском љубављу и даровима које нико други од братије тог манастира није имао. Свети Сава је срећан изашао из његове келије, а на следећи празник Успења Пресвете Богородице овај монах је победио свој страх и стао за певницу и певао Литургију на радост и срећу свих присутних у храму.

Из ове приче можемо научити да се завист никада не исплати, да треба да будемо у љубави са нашим ближњима и да ће нам тек тада Господ отворити срце и ум, Показати нам наше таланте и дати нам могућности да их умножимо, како на сопствену радост, тако и на радост наших ближњих. Ово је показатељ да је свима дато, само треба да се потрудимо да не дозволимо себи да паднемо у искушење и да заборавимо на наше дарове које смо добили.

За мене, Свети Сава представља звезду водиљу, чији су лик и дело неизбрисиви у српској Цркви и српском образовању, он је симбол вере, али и учења, поретка и богослужења. Свети Сава је заштитник и молитвени заступник за цео српски род, и ко год му се искрено моли, увек се молитве испуне у право време.