Ана Правиловић: Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви - кад син оцу постане отац

„Пресече ме ко мачем, да племенити муж што ме заче, ког мали навикох са земље да гледам у величанству, сад пред ме' клечи, нудећи ћелаво теме, на благослов, од дерана својег? Јер, осетих се ко дете, те и ја клекох, главу погнух, не бих ли му био мањи. Ал' он ме подиже и рече — не, него ћемо овако, како Бог заповеда... Ја тебе заче по земном закону, ал то је прах — праху... ако ли није Духа. А сад ти мени отац постајеш, јер ме Постригом и Бож'јом поуком Духом облагорођујеш. Небу покајана шаљеш. И не чуди се, јер то је савршен круг и покајање моје, којим ме Господ благослови, да ја — некад осиљен и грешан од мача, крви и земна кала, огрезао у мрс и обиље, свилу, кадифу и сваку угоду — сад дрхтим да станем пред Створитеља.

И затражи ми камен. Камен жртвени, Аврамов и Исаков. Камен молитве Маслинске, Камен од Угла.

И положивши постригану главу на Њ', убрзо овај свети муж преда душу своју Господу.”

У великом удивљењу оставило ми је Савино „Житије Светог Симеона” парадокс да отац постаје духовно чедо - своме сину. Тиме се земаљски закон потчињава Небеском, а моћ силе и злата - смирењу. Спремност оба свеца да се скруше, сцена која по свему подсећа на Исака и Аврама, и на осећај незаслужности Св. Јована да крсти Помазаника Божијег. Анахроне паралеле нуде чудесну потврду. То ми се вечно урезало у душу...