Миомирка Мира Саичић: Свети Сава и змај

Једног дана Свети Сава је одлучио да се одмори — да нигде не иде, да не беседи и да не поучава.

Размишљаше где би му било најугодније да се смести. У близини беше воћњак, те оде под једну јабуку и леже.

Дан беше благ и светао, какав уме да буде у младо лето. Гледао је у крошњу дрвета, у комаде неба разломљеног гранама. Чуло се тихо, равномерно зујање инсеката, а мирна тишина обавијала је све. И Свети Сава заспа.

Усни Свети Сава што бити не може.

Долете крилати змај и ничице паде пред њим. Челичне крљушти прекриваху му тело, а када рашири крила, небо се сакри иза њих. Очи му беху жарке као огањ, а глас дубок и тежак.

Свети Сава се у себи помоли Богу, прибра се и упита:

— Откуд ти, који владаш небом, горама и земљом, дође код мене?

Змај одговори:

— Послао ме Свети сабор да те поведем међу народ, да видиш како људи живе и шта им највише недостаје.

— Ако је тако — рече Свети Сава — кренимо.

Три дана обилазише земљу. И виде Свети Сава да народ не пати само од сиромаштва и глади, већ још више од незнања, заборава и губитка наде.

Виде да многи не знају коме припадају, шта је добро, а шта зло, и куда да воде своју децу.

Тада Сава схвати да човека не спасава само хлеб — већ и смисао.

И у срцу му се роди мисао:

Наредиће да монаси и свештеници примају бистру децу на школовање, без обзира на богатство или сиромаштво. Да их уче не само да читају и пишу, већ и да разумеју истину, доброту и одговорност. Да им дају храну за тело, али и храну за душу.

Јер, ако се дете научи да мисли, да воли истину и да чува добро — оно ће осветлити и своју кућу, и свој народ.

Када родитељи виде како им деца расту у мудрости и честитости, и сами ће пожелети да корачају путем вере, рада и честитог живота.

У том часу у сну га уједе мрав и он се пробуди.

Сан беше тако жив да потражи змаја погледом — али га не беше.

Тада се Свети Сава захвали Господу и рече у себи:

„Народ се не подиже силом, већ просветљењем. Црква се не пуни страхом, већ надом. А земља не јача мачем, већ мудрим и честитим људима.”

И како је уснио — тако је и учинио.

Није прошло много година, а манастири и цркве бејаху пуни народа. Али још важније — пуни беху умови знањем, а срца одговорношћу.

И Свети Сава разуме да је највеће чудо не у змајевима, већ у човеку који се просветли и постане бољи.