Слободан Блажов Ђуровић: Свети Сава и горштак

Заноћи Свети Сава у дому једног горштака, као од храста одваљеног, дрвосече. Био је одевен у одору мирјанина, те је брђанин помислио да је ноћни посетилац дошљак из села надомак планине на којој је живео. Овај, будућ искрено побожан, угости незваног госта посном храном, пошто је било време Великогоспојинског поста. Свети Сава се прихвати понуђене зобене каше без поговора. Утом се зачу гласан кашаљ из суседне просторије.

„Мој син има тешку упалу плућа” – рече човек безнадежним гласом, „а немам нити мелем нити ма какав лек да му помогнем”. На те речи обојица пођоше у собу где је малишан лежао, док га је морила врућица и обилно знојење. Светитељ се прекрсти крај постеље и прошапта полугласно молитву за здравље детета у бунилу. Брђанин му се придружи у молитви. После молитве Господу светитељ очита Акатист Богомајци. Неко време потраја у њиховом тиховању по молитви, а тад Свети Сава, који је примио невидљиви одговор неба за молитве, рече: „Ставићеш три режња сланине на дечакова недра и после пола сата скинути облог, а дете нахранити с пршутом”.

„Не могу то да учиним, огрешићу се о Бога” промрмља горштак у немоћи – „ми обојица постимо, откада знамо за нас”. Видевши такву одлучност, а знајући да је то једини начин да дете прездрави, светитељ скину световну одежду и блесну у сјају пурпурне, светитељске одоре. Дрвосеча, као громом погођен, видевши Светог Саву у иконичној светлости, спусти се његовој нози и ороси је сузама. „И ја ћу се твом детету придружити у јелу” – „прекинућу накратко свети пост и обедовати заједно с њим”.

Када је дрвосеча чуо на какву је жртву светитељ спреман, само да би његовом детету било боље, оста без речи. Зајеца. И доиста, после метања три режња сланине на дечакова недра и после обилног обедовања, које је детету вратило неопходну снагу, дете је мало по мало почело да се опоравља. Све до чудесног прездрављења којем је кумовао Свети Сава.

За мене је дивотни подвиг Светог Саве раван оном подвигу Буде или Фрање Асишког, који су се зарад испосништва одрекли царских хаљина, сјаја у кадифи и порфири, да би у природи, лижући росу са грана у посту четрдесетодневном; одвојени од света и земаљских ужитака постали једно с Богом и у Богу.