Весна Андрејевић: Свети Сава и тишина

„Једног дана Свети Сава је… једног дана када је и ваздух био омамљен оловносивом маглом, искре његове огромне и благодетне љубави према свом народу винуше се у једном, једином даху високо до Сунца и неба, па још и даље од тога, до самог Божијег ока. И ту у том једном и једином трену, све намах стаде. Расу се и разби тако тишина у безброј нити које премрежише небески свод више и јаче него читава војска паукова.”

И тада у том небеском и људском вакууму залеђене вечности један једини трептај Божијег ока из којег је кренула суза пробио је окамењену тишину спустивши се попут огромног небеског звона на онемеле људске погледе негде на једној давној и далекој београдској периферији.

А само неколико Господњих трептаја пре, јер дани, месеци, године, векови и еони нису ништа друго до брижне и густе трепавице Божије на људској судбини и земаљском тлу, а овог пута и на ојађеном, намученом и чемером и вером стврднутом српском тлу, комешале су се неке речи, срдите и опаке, сударајући се са одјецима сопствене немоћи и тескобе.

„Пресветли и много поштовани Синан-паша, Срби се умирити не дају, ваздан се опиру, истрпеше сваки зулум, свако ђуле, свако зло што им наменисмо, ал‘ само ћуте и трпе. Што ћемо онда с њима?”

„Велиш ћуте и трпе, а? … Само ћуте и трпе, Ахмед беже Окузи?”

„Баш тако, пресветли пашо. Трпе и пркосе својим јадом.”

„А ударисте ли на њих ватром и јатаганима?”

„И коцем и конопцем, господару, и децом отетом, и женама обешчашћеним и свиме што имају попаљеним. Све учинисмо, ама све, љубљени пашо, али лека нема, покорити се не дају, свукуд су, ал‘ у цркви највише, и у њој, и испред ње, стоје, и клече, и моле се, а уста не отварају. И слутим, часни пашо, поган неку грдну спремају.”

„А у којој то цркви толико клече и моле?”

„У неком манастиру Милешеви што га зову, велики пашо. Само миг ми један дај, срушићу га и спалити заједно са њима.”

„Мучи, бедо једна бенава, кад зрна памети немаш да се погани каурске отарасиш како треба. И каква је то црква, манастир, шта ли је већ? Што баш у њу навалише?”

„Ту су мошти неког им свеца што га Светим Савом зову. Веле чуда оне стварају, лече и крепе сваку болес‘ и невољу, и на ноге дижу и оне најкљастије. И истина је жива, светли пашо, помогло је и нашој браћи мухамединцима разним, веле слеп прогледа и нем проговори. Ћаба права…”

„Мучи, рђо издајничка, да ти језик не би‘ онемео сада!”

И ућута се тако слуга зла и још горег господара и тишина и овде намах завлада. Али не задуго.

„И велиш ћуте и трпе? Тишином се бране?”

„Ја, пресветли пашо.”

„Е па тишином ћемо их и умирити, и то довека. Спаљуј кости каурске, и то тамо где ће се ватра највише видети. На „највисочијем” брду београдском. Да им небо у ноћ тавну занавек претворим!”

И тако и би. На Врачару се, на том „највисочијем” брду тог далеког, а у мислима увек близу лета Господњег 1595-ог, са ломаче се данима протезао пламен огледајући се не само у сузама окупљених српских душа већ и у немирним, узбурканим водама великог и увек питомог Дунава. И баш тада, и баш само у једном и једином трену када су се искре светога тела стопиле са чемерном тугом и разјареном неправдом, небо се наједном отвори растеравши дим и оловну маглу и пред зачудјеним очима окупљених указа се огромно бело звоно, једро од своје светлости и свог громког звука. Тако би и тако је још и данас и тако ће и бити на вјеки вјекова.

Јер, оно што Синан-паша нити било ко на овоме свету није могао ни знати ни наслутити јесте да мученичка тишина звони и јаче се чује од било ког људског зла и несреће. Она је напросто најсветлија пречица до увек будног и брижног ока Господњег.

Свети Сава је био и остао светлост свесрпског сабирања и сакупљања како у сузама тако и у срећи, светитељ увек жељне српске слоге и савести, прво слово српског списатељства и столећима најсјајнији видар сваке српске душе ма где она била на свеколикој нам васељени.