Нада Кљајић: Свети Сава и дечак који је чекао

Некада давно, давно један дечак је усамљено седео на камену поред густе и мрачне шуме. Дани су пролазили, а дечак је увек у исто време долазио и на исти онај камен у тишини седео. Нису му сметали ни сунце, ни киша, ни мраз, ни ветар који би га штипао за румене образе. Он би и даље усамљено седео и ћутао на свом камену.

Тек, једног дана туда је пролазио седи старац дуге седе косе у црној дугачкој одори. У десној руци је носио дугачки штап од чамовог дрвета.

Застао је поред дечака и погледао у његову оборену главу. Старац је знатижељно упитао дечака шта ту ради и зашто је сам. Дечак је дубоко уздахнуо и загледао се у своје празне шаке које је држао у свом крилу.

— Чекам некога — кратко је одговорио.

Старац је помислио како су му вероватно негде у близини родитељи, па није желео више да му смета и лагано се удаљио од дечака. Али сутра је одлучио да поново прође истим путем. Наравно, дечак је поново био на истом месту.

Старац му је опет пришао и поново га исто упитао. Дечак је исто одговорио као и прошлог пута.

— Чекам некога — а затим још дубље уздахнуо.

Није желео да подигне главу и погледа старца у очи.

Тако је то трајало неколико дана. Старац је долазио, увек исто питао, а дечак је седео на истом месту и увек исто одговарао. Кад, једног дана, седи старац одлучи да докотрља један камен до места где је дечак седео. Дечак га у чуду по први пут пажљиво погледа.

— Зашто си докотрљао тај камен? — упита га изненађено.

— Зато што желим и ја да чекам.

— А шта ћеш ти да чекаш? — упита га дечак.

— Оно што чекаш и ти.

— А шта ја то чекам?

— Не знам, ваљда ћеш ми рећи — одговори старац и смести се удобније на камену.

Дечак је слегнуо раменима и наставио да ћути и чека, а старац заједно са њим.

Опет је време пролазило, они су у тишини чекали и ништа се није дешавало. Дечак зато једног дана устане и рече:

— Кажи ми шта ти чекаш, па ћу и ја теби рећи шта ја чекам.

Старац му је одговорио:

— Чекам да видим када ћеш изгубити стрпљење и рећи ми шта чекаш.

Дечак је рекао да чека да други обрате пажњу на њега. Да му је досадило да стално трчи за другима, док њега нико у ствари не види.

Старац му рече:

— Није истина да те нико не види, ево, ја сам те видео.

— Јесте — рече дечак. — Али није ме видео онај до кога ми је стало.

— За то мораш да се више потрудиш — одговори му стари човек.

— Па ја се увек трудим. Свима сам на услузи. Али ме нико и даље не види. Зато сам одлучио да чекам док ме други не виде.

— Добро — одговори мудри човек. — Пођи са мном и ради исто што и ја.

Дечак се сложи и пође за седокосим човеком.

Прво су наишли на човека коме се рало заглавило у корењу старог дрвета док је орао своју њиву. Старац је пришао у помоћ и дечак је то исто урадио. Човек их је благосиљао.

Када су ушли у шуму, наишли су на залутало јагње које се уплело у шумско жбуње. Старац је отпетљао јагње уз дечакову помоћ, па су га заједно однели чобану. Чобан их је благосиљао.

Затим су дошли до реке на чијој обали је тужни младић плакао над поцепаном рибарском мрежом. Старац је заједно са дечаком закрпио младићу мрежу, како би могао даље да лови рибу. Младић их је благосиљао.

Један за другим, старац и дечак су чинили добра дела, тако да се то надалеко чуло.

Када су тако једног дана ушли у дечаково село, радосно су их дочекали сви становници села.

— Браво за нашег дечака! Он је најбоља особа на свету! Поносни смо што си из нашег села!

Узвикивали су сељани редом, а дечакови родитељи највише. Дечаково лице је сијало од среће.

Дечак је сазнао да је седокоси и седобради стари човек био Свети Сава. Научио је да ће свако бити поштован и вољен уколико буде чинио добра дела и да не вреди само чекати, већ предузети оно што је потребно.