Тања Ајтић: Свети Сава и пут

Једног дана Свети Сава је ходајући по земљама света знаним и незнаним стигао до једне пећине. Баш у том трену почела је снажна киша и он је одлучио да се у пећини заклони, док киша не прође. У пећини је био мрак али Свети Сава, неустрашив и увек чуван од Бога уђе у њу. Тада примети на зидовима - слике. Примакну се мало, запали свећу, коју је са собом носио и загледа се у слике. Оне су изгледале једноставне али као да су биле живе он примети њихово покретање.

Видео је далеку земљу где се у усамљеном месту, у шипражју и шуми издиже висока велика окомита планина. Заиста висока. У његовим мислима, он поче да се пење уз њу, изувши своје сандале, јер му је нешто налагало да тако учини. Крену бос да се пење уском стазом, ако се то тако могло назвати јер је то био само усек уз планину, али утабан педесетак центиметара. Пењући се обазриво, наиђе и на друге људе и жене, које су носиле и своју децу на леђима да се пењу стазом. Све се одигравало у тишини. Држао се Свети Сава длановима за камени зид планине окренут зиду али није могао, због знатижеље да погледа и на другу страну. Од тог погледа је застајао дах. Заустављао се гледајући панораму где је дивљина и прелепо сунце, које их је све грејало, док је ваздух био влажан. Осећао је страхопоштовање пред природом. Што се више пењао ваздух је постајао сувљи и лако се могло дисати, без обзира на висину. Не зна ни он тачно, колико је времена прошло у дугом пењању али се зачудо није уморио. Мислио је, да су жене које носе своју децу веома храбре јер се погледом у низину видело да су се заиста високо попели. Сви су били боси, помислио је Свети Сава на светом тлу, а утабана стаза била је некако и углачана. Људи су се одавнина пели туда, правећи пут, закључио је. Када се већ приближио крају пута видео је да пут води до уласка у отвор једне пећине. Ту се пут завршавао. Оценио је да је вероватно на висини од више од 2.500 метара, као да му је нешто говорило и објашњавало где се налази. Етиопија, чуо је и шапат у благом ветру.

Дошао је и на њега ред да буде испред улаза. Кроз отвор су се указале прелепе фреске, православне, насликане на сводовима у унутрашњости пећине, која такође није била много велика. Прекрстио се са три прста и закорачио у њу.

Унутрашњост зидова од пешчара украшена је био портретима светаца, као и приказима из Старог и Новог завета. Занимљиво му је било да су свеци приказивани као тамнопути. Фреске су приказивале девет светаца и дванаест апостола. Црква се звала Абуне Јемате Гух („Abune Jemate Guh”), шапнуто му је од виших сила, да је то једна од опаснијих црква у камену у Етиопији. Сада је тачно знао где се налази. Ипак, није се зачудио где је, јер путеви господњи често изненаде вернике, а и њега, јер потребна је одважност да се настави даље, даље кроз живот, уз молитве и у присуству нашег Бога, Исуса Христа на његовом путу којим сви ходимо. Још му је било шапнуто: да ју је изградио Абуна Јемата, један од девет етиопских светаца, који су из Сирије, Константинопоља или Рима, дошли до Етиопије како би ширили хришћанство у 5. веку. Био је задивљен црква сазидана ближе небесима а недоступна за могуће непијатеље.

Срце му је било пуно а ум, ум се ослободио. Приметио је да се ту налазе и мошти многих светаца. Свети Сава је већ клекнуо у цркви, да се поклони, заједно са неколицином људи и жена. Деца су била такође тиха, нити су плакала нити су причала. Монах их је дочекао, свештеник који се такође молио. Свеће су гореле, а фреске у лепим светлим бојама „играле” су од сенки које су правиле гореће свеће. И ту се Свети Сава поново нађе у пећини на његовом путу. Киша је престајала да пада. Захладнело је, али је њему у срцу било топло. Ум му је и даље био слободан и остао је такав све до његовог монашког живота. Можда мој уздах сада је некоме последњи издах. Треба бити обазрив и молити се за сваки уздах животни и сваки издах напуштајућих овоземаљског живота. Јер, пут се никада не завршава на небу и доноси нам увек, сваког дана нове путеве и правце живота. Можемо увек да бирамо којим ћемо ићи, али се увек трудити да то буде добар пут, пут доброг човека и човека у вери. Знао је, да је један од разлога што је постао свештеник, да жели да пренесе људима оно што је научио, тако да крену његовим стопама, у вери за духа светог.

Свети Сава је као стваралац и дубокоуман човек, мислилац, светац, праведник, је инспирација за наш народ по коме су настајале и легенде, које се углавном фокусирају на људе. Он је дубоко човечан, проглашен за свеца, дајући му славу и живот међу србима, као неизбрисиви траг и величину његовог постојања и његовог утицаја на српство.