Лазар Трајковић: Свети Сава и мастило спаса

Свети Сава је у сумрак ушао у своју келију. Људи су му прилазили са тугом у очима, али без речи – страх је држао њихове усне затворене. Сава је знао да истина не сме остати у тишини.

Узео је перо и умочио га у мастило. Писао је у име мајки које су ћутале да заштите децу, у име младића који нису имали храбрости да устану, у име свих који су мислили да је тишина сигурнија од правде. Његове речи постајале су глас оних који су веровали да га немају.

Пред зору, када је свећа догоревала, Сава је спустио перо и тихо прошапутао:

„И све што нисмо смели да кажемо, остаје записано мастилом спаса. Оловко, пиши где не смемо, јер понекад – истина нема гласа.”

И тада је схватио: истина може бити ућуткана, али никада уништена. Она је семе које чека храброст да никне и осветли свет.