Једнога дана, Свети Сава је пред манастиром, носећи на леђима нарамак дрва, наишао на неког човека у дотрајалој одећи, исцрпљеног и уморног. Дан беше на измаку, а сиво небо почетка зиме је обећавало падавине, а у то доба године се ретко сретаху путници намерници, па ни просјаци се нису дали видети, јер се нису удаљавали од већих насеобина. Зато се Свети Сава зачуди и упита човека којим добром је дошао до манастира. Човек одговори да је залутао на путу којим се упутио родбини.